Pre nekoliko godina, kada sam počeo da radim puno radno vrijeme, u oblasti zavisnosti, prisustvovao sam seminaru o uzajamnoj pomoći. Facilitiran od strane psihijatra za bolesti zavisnosti, sastanku je prisustvovao veliki broj različitih stručnjaka za lečenje zavisnosti.
Facilitator je predstavio bazu dokaza vezanih za uzajamnu pomoć, kakva je bila u to vreme, diskutujući o tome kako bi asertivno upućivanje na organizacije za uzajamnu pomoć moglo da rezultuje visokim stopama ostvarenih benefita po pacijente. Ovo je bilo u vremenima kada je većina grupa pratila program 12 koraka – SMART, dok su druge grupe trebale da budu pokrenute na lokalnom nivou.
Tokom dela prezentacije koji je bio predviđen za interakciju, učesnicima je postavljeno pitanje „Koje primedbe vaš pacijent može imati vezano za prisustvovanje grupama za uzajamnu pomoć?“. Bilo je raznih odgovora na ovo pitanje: ljudi ne vole AA; mnogi ne žele da uspostave apstinenciju; ljudi ne vole grupe na kojima se razgovara; u grupama će ljudi dobiti nagon za uzimanjem alkohola i droge; previše su religiozni; svi idu u pab nakon održanog sastanka AA; grupe su nalik kultu; nije bezbedno za žene i tako dalje.
Nakon svake izrečene primedbe, facilitator je pružio dokaze izvedene iz naučne literature i ličnog iskustva, a kako bi na snažan način odagnao ispoljenu zabrinutost. Počela je da se dešava zanimljiva stvar – kako je davao razumne i, po mom mišljenju, prilično uverljive argumente na svaku primedbu, mnogi učesnici su počeli ponovo da daju odgovore, vode raspravu, pronalaze nove primedbe i atmosfera u prostoriji je počela da se zahuktava. Pojedini su postali razdražljivi.
Počeo sam da shvatam šta se dešava. Profesionalci više nisu prenosili brige svojih pacijenata, prenosili su sopstvene zabrinutosti, ili da budem iskren, projektovali su sopstvene predrasude. To se naravno nije odnosilo na one koji su imali otvorene ili pozitivne stavove.
Neki razlozi otpora ka uzajamnoj pomoći nemaju mnogo veze sa samom uzajamnom pomoći, već sa našim ličnim razlozima vezanim za profesiju. Neki od nas smatraju da je, mogućnost da klijent napusti našu negu i sam upravlja svojim životom, prevelik zalogaj za njega. Kada je to stvarno slučaj, retko to osvestimo.
Šta se još dešava kada su oni koji rade sa osobama zavisnim od alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci protivnici uzajamne pomoći i organizacija koje vode eksperti sa iskustvom? Nedavno sam čuo da je medicinski stručnjak na visokoj poziciji odbacio lično iskustvo kao „lažne vesti“ i tvrdio da je malo verovatno da će zajednice za oporavak sprečiti smrt izazvanu upotrebom droga. Diskriminacija i stigma u oporavku mogu imati jednako snažan uticaj kao i stigma usmerena na zavisnost.
Neko ko je veoma cenjen i radi na terenu, na Tviteru je istakao sledeće: „Najveći rizik za one koji zloupotrebljavaju droge su… organizacije za oporavak… povezane prenetim sistemom verovanja koji je pun rupa i koji se za sada ne uklapa“. Znači ne samo da ne pomažu, već i pogoršavaju stvari?
Postoje i drugi manje osetni antagonistički pogledi koji mogu biti još štetniji. „Ne odgovara svima“ je često polazna tačka u razgovorima sa kolegama o uzajamnoj pomoći (to se desilo na jučerašnjem sastanku sasvim slučajno). Ovakav pristup je suptilan način da se ukloni svaki entuzijazam ili motivacija za ozbiljnijim povezivanjem ljudi u uzajamnu pomoć.
Kada pacijenti imaju ozbiljna medicinska stanja i potrebni su im intenzivni tretmani poput radioterapije ili intravenozne antibiotske terapije, ne započinjemo razgovor rečima „ovo ne odgovara svima“. Ukoliko baza dokaza pokazuje da će intervencija pre ostvariti benefite nego što neće, obično preporučimo da se sa njom proba, ne zalepimo odmah etiketu na kojoj piše „možda neće uspeti“.
I da li deluje? Mislim na uzajamnu pomoć. Da, deluje.
Cochrane revizija koja se bavila ispitivanjem dokaza iz 27 objavljenih studija u kojima je učestvovalo 10.000 ljudi, otkrila je da je grupa AA ostvarila iste rezultate kao opšteprihvaćeni tretmani poput kognitivno bihejvioralne terapije (KBT) i dovela do poboljšanja motivacione spremnosti za promenu (i bila besplatna), ali i bolje kod onih u kojima se koristila facilitacija u programu 12 koraka. Godinu dana kasnije, stopa apstinencije ljudi koji su učestvovali u grupi AA bila je 42% u poređenju sa 35% koji su ostvarili drugi tretmani uključujući KBT. Vreme za zabunu oko efikasnosti uzajamne pomoći je završeno.
Džon Keli, profesor psihijatrije zavisnosti na Univerzitetu Harvard, jedan od istraživača koji je bio koautor Kokranove recenzije, upravo je objavio dalji rad o organizacijama uzajamne pomoći,[1] u kojem navodi: “AA i slične nezavisne i dostupne društvene organizacije zasnovane na 12 koraka i ne-12 koraka (na primer SMART Oporavak) – organizacije zasnovane na uzajamnoj pomoći mogu biti najpribližnija stvar „besplatnom ručku“, koju javno zdravlje može da ponudi.
AA je bez sumnje najproučavanija grupa uzajamne pomoći sa mnogim verodostojnim studijama koje su do sada objavljene. Iako isti kvalitet dokaza nije dostupan za druge grupe za uzajamnu pomoć, Keli ističe: „Rastući dokazi iz statistički kontrolisanih perspektivnih posmatračkih studija ukazuju na pozitivne i lekovite veze između učešća na sastancima AN i boljih ishoda u poremećaju upotrebe opoida, posebno u povećanju apstinencije i pojačanom pridržavanju uzimanja lekova za tretman poremećaja upotrebe opioida.“
On takođe izveštava: „Učešće na sastancima Anonimnih Narkomana bilo je povezano sa dvostruko većom stopom apstinencije nezavisno od toga da li se radilo o buprenorfinu ili metadonu, nakon više od 3 godine od ulaska u tretman. Sa druge strane, profesionalni tretman ponašanja u toj studiji nije bio povezan sa opioidnom apstinencijom.“ Verovatno je da uzajamna pomoć koja se sastoji od ne-12 koraka donosi korist također.
Problem sa ovim besplatnim ručkom jeste nedostatak pristupa. Sto je postavljen, posuđe je servirano, tanjiri su puni obilne i zdrave hrane, ali relativno mali broj njih se pojavljuje – iako to ne mora da bude tako. U Engleskoj, prepoznajući prednosti javnog zdravlja od besplatnog ručka, PHE je objavio niz dokumenata kako bi se ostvario napredak.
Iako imamo potvrdu o značaju uzajamne pomoći u političkim dokumentima ovde u Škotskoj, još uvek postoji slepa tačka u smislu naglaska kojeg na to stavljamo. Ukoliko su vam potrebni dokazi, pogledajte rezultate istraživanja o uzajamnoj pomoći akademske zajednice u Škotskoj (uštedeću vam vreme, ona ne postoje). U Edinburgu 2010. godine, manje od 1% pojedinaca koji su koristili usluge lečenja je ikada bilo u AA. Za AN, to je bilo manje od pola procenta. Setite se ponovo onih profesionalaca i njihovih stavova o uzajamnoj pomoći na pomenutom seminaru na kojem sam prisustvovao. Ovakva situacija ne treba da nas iznenadi… Mislim da su stvari sada bolje nego što su tada bile, ali ni približno dobre kao što bi mogle da budu.
Ukoliko nemate stručnjaka za zavisnost od alkohola i droge, socijalnog ili zdravstvenog radnika, koji su svesni postojanja baze dokaza, koji ne ispoljavaju svesnu ili nesvesnu pristrasnost i nisu protiv uzajamne pomoći, kao i nekoga ko zna kako da vas odvede na besplatan ručak, onda su vam šanse da uzmete nož i viljušku i pojedete gozbu za stolom za oporavak ograničene. To nije u redu i mora da se promeni.
Izvor: https://recoveryreview.blog/2022/09/30/why-the-empty-seats-at-the-free-public-health-lunch/