Danas će smrtni slučajevi usled predoziranja drogom odneti skoro tri stotine američkih života — zahvaljujući stigmi. Etikete i stereotipi koje mnogi od nas koriste su stigma na delu i odvajaju nas od onih koje obeležavamo kao inferiorne, kao ljude koje treba izbegavati. Osuđujemo i diskriminišemo, ponekad nesvesno, bez namere da nanesemo štetu, a prečesto i namerno.
Ali oni među nama koji koriste drogu, koji su se borili sa zavisnošću, ili se nalaze u oporavku (kao što obojica jesmo), su ostavljeni, bez glasa, odbačeni i isključeni iz svega što nas čini ljudima. Ovo je često poenta stigme. Mnogi veruju da će, ukoliko kaznimo i osramotimo one koji koriste drogu i prekinemo njihove društvene veze, oni prestati da je uzimaju.
Nikada nije tako jednostavno, a ovo nas košta vrednih života. Stigma je smrtonosna. Stigma je prepreka u traženju pomoći, učešću ili ostanku u programima lečenja zavisnosti od droga i alkohola.
Ona sprečava pristup i pružanje pravedne, visokokvalitetne, životno spasonosne nege u svakom kutku našeg društva, a posebno u našim zdravstvenim i krivično-pravnim sistemima. I sprečava podršku za donošenje i sprovođenje efikasnih politika i programa koji funkcionišu.
Pristup politika o drogama koji je naše društvo prihvatilo predstavlja nepremostivu prepreku u spasavanju života i pomaganju ljudima da napreduju u oporavku. To je savršeno gorivo za pojačavanje zdravstvenih, društvenih, ekonomskih i pravnih štetnosti povezanih sa drogama i politikama koje koristimo da ih kontrolišemo.
Različiti segmenti društvene zajednice koja se bave zagovaranjem usredsredili su se na različite negativne aspekte stigme. Od prava na privatnost, nejednakih standarda osiguranja i finansiranja, pristupa kvalitetnoj i pravednoj nezi, do kriminalizacije i beskrajnih kolateralnih posledica, stigma je uvek igrala glavnu ulogu u „ratu protiv droga“.
Kako bismo se efikasno pozabavili upotrebom droga i predoziranjem u Americi, potreban nam je fundamentalni zaokret u tome kako vidimo droge, ljude koji koriste droge i bolest zavisnosti. Moramo biti viđeni i tretirani zaista kao ljudi, uključeni, i kao pripadnici plemena. Ovo je put ka spasavanju života i formiranju isceljujućih zajednica.
Da bismo istražili uticaj stigme na ljude koji koriste drogu i one u oporavku anketirali smo preko 30.000 ljudi širom SAD-a o njihovoj percepciji različitih aspekata društvene stigme. Naši nalazi pokazuju da je stigma visoka i rasprostranjena širom nacije i razotkriva širok spektar lažnih percepcija, mitova i dezinformacija koje podupiru naše politike i prakse. Ove percepcije su sila koja podstiče stigmu koja je smrtonosnija od bilo koje supstance i primarni je pokretač smrtnih slučajeva zbog predoziranja.
Preko 70% ispitanika u našoj anketi smatra da društvo u celini zastupa stav da su pojedinci koji koriste drogu izgnanici, kao i da pojedinci koji su zavisni od droga imaju umerenu, nisku ili uopšte nemaju šansu da održe oporavak. Ovo stvara dalekosežne implikacije za politiku i praksu. Ovo nas dovodi do toga da retko obezbeđujemo pravu dozu i trajanje visokokvalitetne nege zasnovane na dokazima, za šta istraživanja pokazuju da je najmanje 90 dana. Gore navedeno je takođe pogrešna percepcija s obzirom na to da se 75% ljudi, koji smatraju da imaju problem povezan sa upotrebom supstanci tokom života, oporavi.
Zamislite da medicinski profesionalac posramljuje osobu koja doživljava srčani zastoj zbog njenih životnih izbora, ili još gore, da joj uskraćuje lečenje jer veruje da je to sama sebi uradila. Insistirali bismo na disciplinskom postupku i zahtevali etičko lečenje. Ljudi sa problemima uzrokovanim upotrebom supstanci suočavaju se sa ovom vrstom ruganja svakog dana i u svakom sistemu.
Da bismo se pozabavili stigmom, moramo da ispitamo naše percepcije i pristup drogama i ljudima koji ih koriste. Moramo osmisliti intervencije koje nas podstiču na kritičko razmišljanje i pokreću naše sisteme i ljude koji rade u njima na promenu. Moramo uključiti ljude sa proživljenim iskustvom zavisnosti i oporavka na svakom nivou, usmeravajući na taj način politiku, praksu i sistemske promene koje želimo da postignemo.
Moramo edukovati zajednice i Amerikance o primeni Zakona o invaliditetu i Zakona o paritetu mentalnog zdravlja i zavisnosti (eng. The Mental Health Parity and Addiction Equity Act – MHPAEA). I moramo kreirati federalni Predlog zakona o pravima koja štite osobe sa problemima uzrokovanim upotrebom supstanci, kako bi se osigurao pravedan, nepristrastan tretman zasnovan na dokazima, koji odaje počast dostojanstvu i humanosti pojedinca, kao što bismo očekivali sa lečenjem bilo koje druge bolesti.
Neinformisani stavovi koje imamo o drogama i ljudima koji ih koriste su smrtonosni. Da bismo zaštitili život, pomogli ljudima da pronađu put oporavka i zaustavili bolan gubitak života koji može da se spreči, moramo slušati, u svakoj fazi procesa donošenja politika, upravo one ljude kojima mnogi rugaju.