Odlučio sam da objavim ovaj tekst na oba bloga na kojima pišem, kako na svom, tako i na Recovery Review. Ovo je lična refleksija o servisima oporavka, nevoljama koje dolaze uz oporavak i o tome šta me motiviše da nastavim dalje. Ove nedelje je bila godišnjica mog oporavka. Bliže mi se dve trećine života provedene u aktivnom oporavku. Započeo sam svoj proces oporavka sa 21 godinom. U to vreme niko iz mog okruženja mojih godina nije bio u oporavku. Nije bilo lako, ali je to bio poduhvat koji je doneo mnoge plodove. Suočio sam se sa terminalnom bolešću u 21. godini a oporavak je poboljšao svaki aspekt mog života.
Odmah na početku svog procesa oporavka odlučio sam da želim da posvetim svoj život službi pomaganja osobama u oporavku. Uradio sam i postigao dosta toga na polju oporavka, od najnižeg početnog nivoa do vođe programa, trenera, zagovarača, edukatora i pisca. Bio je to iznenađujuće težak put, a diskriminacija je, po mom mišljenju, bila najveći izazov. Uprkos svim preprekama, to je bio pravi put za mene.
Sada znam da su me neki ljudi iz mog okruženja od samog početka mog oporavka videli kao oštećenu osobu. Kao nedostojnog člana zajednice. Ja to tada nisam potpuno video, čak ni sa širom otvorenim očima. Veoma je teško videti nešto tako bolno, posebno kada vam je ispred nosa. Trebale su mi decenije da shvatim situaciju. Mislim da sam prvi put shvatio da postoji diskriminacija prema nama 1987. godine. Volontirao sam za Habitat for Humanity. Nadao sam se da je to sigurno mesto. Bio sam ranjiv i u ranoj fazi oporavka. Ne postoji zona koja je slobodna od diskriminacije, desila se tamo kao što se dešava svuda u našem društvu.
Sa mnom je na kući radio crkveni đakon. Pitao je šta želim da radim sa svojim životom. Rekao sam mu da želim da pomognem ljudima da se oporave od zavisnosti. Rekao je da „ti ljudi“ nisu vredni truda, i da bi to bilo gubljenje mog vremena. Osećao sam se duboko posramljeno. Znao sam da govori o meni, iako nije. Trebale su mi decenije da u potpunosti shvatim rasprostranjenost prezira i diskriminacije u našem društvu. Ono je uvek prisutno, svuda. Posao koji trenutno radim se percipira kao bezvredan i napadi na njega su česti. To boli i ta bol će biti sa mnom do mog poslednjeg daha. Skala bola koju reči ne mogu da opišu.
Ove nedelje sam razgovarao sa kolegom koji doživljava sličnu diskriminaciju. Razgovarali smo o našim zajedničkim iskustvima. Ova osoba je zbog boje kože doživela neprijatnosti koje ja nikad neću doživeti ali ipak su njene reči odjekivale u mojoj nutrini. Ona je mišljenja da takvo ponašanje proizilazi iz uverenja da ćemo jednostavno odustati i otići ako nas tako loše tretiraju. Ova osoba je odlučila da nikada ne odustane. I slažem se sa njom. Svakodnevno pokušavaju da me slome, ali uspevam da posle svakog pada ustanem, svakog dana. Ne dam da me slome. To je bolna i sizifovska strana zagovaranja oporavka koju mnogi od nas doživljavaju. Nastavljamo da ustajemo, jer nositi takvu bol i diskriminaciju je zapravo lakše od odlaska dok naši prijatelji, porodica i komšije bespotrebno umiru. To bi bilo nepodnošljivo. Nikada nećemo odustati, nikada nećemo otići. Sizifa treba zamisliti srećnog.
Sa druge strane ove priče o delima ljubavi je čast da istinski slušamo ljude iz različitih sfera života i radimo na razumevanju njihovih perspektiva i iskustava. Samo to je promenilo moj život. Video sam mnoge živote kroz druge oči. Kao rezultat, imam veće zalihe empatije. Takođe, video sam mnogo ljudi koji su procvetali u oporavku i pozitivno uticali na svoje porodice i zajednice. Ponizan sam i srećan što sam bio deo njihovog procesa oporavka. Nekada mi je i data odgovornost da prenesem stvari koje sam video i da govorim istinu za one ljude koji drugačije ne bi imali glas. Neko je to uradio za mene. Prosleđujem uprkos izazovima.
Imamo mnogo toga da ponudimo, iako se suočavamo sa ogromnom diskriminacijom. Iskreno, mislim da bi Amerika bila bolja nacija ako bismo podržavali i težili ka dugotrajnom oporavku za osobe poput mene koje imaju ozbiljnih problema sa upotrebom supstanci. Primarna prepreka za to je sveprisutno društveno uverenje da smo manje vredni od drugih. Da nismo vredni truda. To uverenje je ukorenjeno u svim našim društvenim institucijama. Ohrabruje me što nas ima mnogo koji radimo na ovom cilju uprkos ovim sveprisutnim preprekama. Istorija nam pokazuje da pobeđujemo ako istrajemo. Oporavak mi je dao na mogu da ustanem svaki dan, živim svoj život i prenosim ovu poruku celom svetu. Zahvalan sam na svemu.
Na čemu ste vi danas zahvalni?
Izvor:https://recoveryreview.blog/2021/10/22/gratitude-friday-10-22-21-the-labor-of-recovery-service/