„Zavisnost nije sport za gledaoce, na kraju cela porodica počne da igra.“
Jedna od stvari koja me još uvek proganja, godinama nakon oporavka, jeste sećanje na uticaj mog zavisničkog ponašanja na druge – posebno na one koje volim, ali takođe i na moje kolege. Bilo je mnogo patnje, pukotine su se raširile nadaleko i naširoko. Na neki način, operacija popravljanja stvari nikada nije završena.
Ovo iskustvo „kolateralne štete“ važi za većinu nas koji smo iskusili zavisnost, a opet su istraživanja vezana za ovaj fenomen relativno ograničena, uprkos činjenici da uticaj na treća lica može biti podjednako velik (ili veći) od uticaja na osobu sa poremećajem upotrebe supstanci.
Bilo je interesantno pročitati nemačku studiju [1] objavljenu u časopisu Addiction, koji je razmatrao uticaj poremećaja zavisnosti na članove porodice, na njihovo zdravlje i raspoloženje. Prethodne studije pokazale su da članovi porodice mogu imati uvećane probleme sa mentalnim zdravljem, povredama, češćim korišćenjem zdravstvenih usluga i gubitkom produktivnosti, kao i da se ove negativne posledice poboljšavaju apstinencijom.
Ovo je bila velika studija u kojoj je učestvovalo skoro 25 hiljada ljudi koji žive u Nemačkoj. Istraživači su želeli da saznaju nešto više o članovima porodice koji su pogođeni u opštoj populaciji, kao i koliki su razmeri i ti uticaji bili ozbiljni. U navedenom reprezentativnom uzorku ljudi starijih od 15 godina, otkrilo se da je skoro 10% pojedinaca imalo rođake sa aktvinim problemom zavisnosti u poslednjih godinu dana. Potom je 4,5% njih izjavilo da imaju rođaka koji se u prošlosti suočavao sa zavisnošću. Otkrili su da je alkohol daleko najčešće korišćena droga (80%), zatim kanabis (16%) i druge nedozvoljene droge (12%).
Članovi porodice pogođeni poremećajima zavisnosti imali su viši nivo depresije (udvostručen) i niži nivo samoocenjivanja zdravlja. Članovi porodice su takođe imali veće stope pušenja cigareta i rizičnog ili prekomernog opijanja. Bilo je nagoveštaja nekih dobrih vesti u vezi sa uticajem oporavka od zavisnosti:
„Nalazi ukazuju na snažnu povezanost između skorašnjih bolesti zavisnosti i lošeg zdravlja i depresije i poklapaju se sa rezultatima analiza iz Sjedinjenih Američkih Država zasnovanim na podacima zdravstvenog osiguranja, a koji sugerišu da se nakon uspešnog lečenja smanjuje psihosocijalni teret postavljen na partnerke muškaraca sa poremećajem upotrebe alkohola.“
Bišof i kolege, 2022
Bojim se da u našim istraživanjima i praksama ne obraćamo dovoljno pažnje na ovo, iako vladina politika u Škotskoj naglašava potrebe i ulogu porodice kada razmatramo način lečenja. Nedavno objavljeni finalni izveštaj Radne grupe za borbu protiv smrti od droga (Drugs Deaths Task Force) preporučio je usvajanje pristupa koji će biti usmeren na cele porodice, kao i da porodice treba da imaju sopstvenu specifičnu podršku za dobrobit i mentalno zdravlje.
Kada se porodice ne posmatraju kao deo procene uticaja lečenja, propuštamo nešto veoma važno. Oporavak može ili ne mora uključivati apstinenciju, ali pokazatelji napretka u oporavku treba da uključe pozitivne pomake koje članovi porodice i voljeni ostvaruju dok se osoba sa poremećajem upotrebe supstanci oporavlja. Koliko dobro prolaze porodice ljudi na lečenju od alkohola i droge u Škotskoj?
Pre nekoliko godina, kada sam bio deo grupe koja je podržavala izradu Nezavisnog ekspertskog pregleda opioidnih supstitucionalnih terapija u Škotskoj, imao sam priliku da saslušam gledišta članova porodica, onih sa poremećajima upotrebe supstanci, koji su prisustvovali nacionalnoj konferenciji. Bilo je to teško emotivno iskustvo. Porodice u to vreme nisu bile zadovoljne pruženom negom.
Na kraju sesije, iako sam prikupio mnoštvo dokaza kao povratne informacije, osećao sam se odgovornim za sve propuste sistema lečenja. Nije bilo lako čuti iskustva ljudi koji su osećali da su iznevereni. Poruka je bila jasna, članovi porodice osećali su se isključenima iz odluka vezanih za tretman lečenja, generalno nisu podržavali opioidsku supstitucionalnu terapiju (iako im je buprenorfin bio prihvatljiviji od metadona) i osećali su da ih stigma sprečava da istupe.
“Potrebe porodice, prijatelja, saradnika i zajednica pogođenih opijanjem ljudi na njihovim društvenim mrežama rijetko se ističu, računaju ili se na njih odgovara.”
Brian Coon, pišući na ovom blogu prošle godine, spomenuo je neke teme koje su relevantne za ovo. Komentarišući rad koji je ukazao na poboljšanja kod onih sa poremećajem upotrebe alkohola koji su smanjili konzumiranje alkohola, ali su nastavili da piju velike količine – što bi se moglo reći da je neka vrsta oporavka – on se poziva na John F Kelly i Brandon G Bergman [2] koji ističu da opijanje može nastaviti da utiče na porodice, kao i da se njihove potrebe moraju uzeti u obzir.
Brian ističe opasnost odvajanja istraživačkih podataka od iskustava. Ako smo previše uski u našem istraživanju, nećemo videti druge stvari koje su važne. Mi nismo ostrva, povezani smo u bogate socijalne mreže, uključujući i članove naše porodice. Naše ponašanje utiče na druge. Dobro fokusiran mikroskop ograničeno je sredstvo, jer se ono što je važno nalazi u široj slici.
Klasifikujući nekoga kao osobu koja se uspešno „oporavlja“ zbog činjenice što se čini kao da funkcioniše uprkos tome što pije alkohol u ogromnim količinama, ignorišemo potencijalnu kolateralnu štetu za njegove bliske ljude (na primer decu, partnere), a čije blagostanje može biti ozbiljno pogođeno trajnom nepredvidljivošću teške upotrebe. – Džon F Keli, Brendon G Bergman
Naravno, oporavak članova porodice ne bi trebalo da zavisi od oporavka njihove voljene osobe. U rezidencijalnoj službi za rehabilitaciju u kojoj radim imamo program za porodice koji se odvija uporedo sa programom za pacijente. Ovo ima za cilj pružanje podrške porodicama onih koje lečimo. Iako će većina ljudi u programu lečenja završiti lečenje i većina od njih ostvariti stabilan oporavak, mi zastupamo filozofiju po kojoj dobrobit članova porodice ne zavisi od toga koliko je dobro njihova voljena osoba – porodice bez obzira na to mogu da poboljšaju svoje mentalno i fizičko zdravlje uzajamnom podrškom i brigom o sebi.
Porodice se takođe mogu podržati kako kroz grupe za uzajamnu pomoć kao što je Al Anon, tako i preko lokalnih i nacionalnih grupa za podršku. Mislim da je terapeutski efekat okupljanja članova porodice i pružanja podrške jedni drugima veoma snažan – možda i veći od podrške jedan na jedan.
U Škotskoj, nacionalna organizacija Škotske porodice pogođene drogom i alkoholom beleži ovu pojavu u svom izveštaju o uticaju. Završiću citatom iz njega jer sam ne bih mogao bolje reći.
„Biti u mogućnosti da uživaju u opuštenom porodičnom obroku, da neko vreme ignorišu telefon, da dozvole sebi da odu u šetnju ili da se nađu sa prijateljem na kafi, ili da se pridruže grupi po prvi put, veliki su koraci za članove porodice. Njihov svakodnevni život u potpunosti je oblikovan i kontrolisan upotrebom alkohola ili droga od strane njihovih voljenih, često tokom mnogo godina.
Rad sa porodicama kako bi naučili nove načine komunikacije i interakcije, da budu sigurni u postavljanju granica, da daju prioritet brizi o sebi i da više razumeju o upotrebi supstanci i oporavku zaista menja i spašava živote.”
Amin.
Izvor: https://recoverireviev.blog/2022/10/21/addiction-the-vhole-famili-gets-to-plai/