Prošle nedelje, vrhunac moje nedelje nije bilo izlaganje na konferenciji ili dovršavanje mog dela vrlo zahtevne aplikacije za finansiranje, iako su obe stvari bile zadovoljavajuće. Međutim, najljepša stvar koja se desila prošle nedelje bila je kratki razgovor sa mojom bivšom pacijentkinjom, koja se vratila kako bi mi rekla: “Hvala.” Posebno je istakla kako su lično iskustvo podrška osobe sa iskustvom zavisnosti i oporavka imali veliku ulogu u njenom oporavku. Bio sam ganut zbog njene zahvalnosti i onome što je rekla.
U Škotskoj, naše politike o drogama i alkoholu – Prava, poštovanje i oporavak, ističu važnu ulogu koju lična iskustva moraju imati, kako bi se osobama sa poremećajima upotrebe supstanci pomoglo da postignu svoje ciljeve. Oni, kao i njihove porodice trebaju: da se njihov glas čuje (p4), da budu uključeni kao ključni partneri (p7), da budu shvaćeni kao ključni resursi (p15), da budu viđeni kao eksperti (p17), da budu uključeni u dizajniranje, razvijanje i pružanje servisa (p31) i moraju “biti u srcu” porodičnog pristupa.
Škotska je pohvaljena zbog svog pristupa u poslednjem blogu od strane akademika iz Velike Britanije, profesora Davida Best-a i američke ekonomistkinje, Sonie Martin. U tekstu Putevi Oporavka (Rec-Path), procenjuju politike vezane za oporavak na obe strane Atlantika. Iako postoje stvari koje vredi proslaviti, zabrinjava ih “diskonektovanost između politika i praksi”.
Teme kojima se stalno vraćam, uključuju tenzije između prioriteta javnog zdravlja i šta pojedinci i njihove porodice žele od lečenja, kao i polarizacija debate o smanjenju štete/oporavku i ulozi profesionalca u odnosu na osobe sa ličnim iskustvom zavisnosti i oporavka u podržavanju puteva oporavka.
U svojoj kvalitativnoj studiji o deset ljudi koji u svom radu koriste lično iskustvo zavisnosti i oporavka, iz Ayrshira, na zapadu Škotske pod nazivom: “To nije oporavak od 9 do 5”, Martin Anderson i kolege zaključili su da je osam ispitanika imalo određene negativne stavove u vezi sa ‘prekomernim medicinskim rešenjem’, dok je pripadnost grupi Oporavak Ayr igrala centralnu ulogu u njihovom opravku, davajući im značaj i svrhu. Podrška ljudima sa iskustvima lične zavisnosti i oporavka omogućila je integraciju ‘u mrežu podrške koja nije isključivo ogranična na sastanke i individualne razgovore’, nego je takva vrsta podrške bila identifikovana, i od strane moje bivše pacijentkinje, kao sredstvo pružanja ‘svrsishodne socijalne uloge’ i kreiranja ‘temelja za oporavak.’ Mali, ali zvučan broj.
Jedna stvar, za koju je velika verovatnoća da može uticati na ishode i smanjiti štetu, jeste moćni efekat povezanosti sa osobama koje imaju slično iskustvo i to je nešto što bi trebalo biti sastavni deo sistema nege orijentisane na oporavak. Nepotrebno je reći da intervencije od strane profesionalaca nisu ključne za mnoge puteve oporavka, ali za mnoge predstavljaju vrlo mali deo mnogo šire slike. Verujem da imamo tendenciju preuveličavati ulogu medicinskih intervencija i kažem to kao doktor koji je strastven u pružanju dobre medicinske nege. Važno je napomenuti da tokom protekle decenije, u Sjedinjenim Američki Državama (SAD), kao i u UK gotovo da nije bilo finansiranja namenjenog istraživanju sistema nege orijentisanih na oporavak.
Ne znamo koliko smo dobri u aktivnom povezivanju korisnika naših servisa sa uzajamnom podrškom i organizacijama čiji se rad temelji na ličnim iskustvima oporavka (eng. LEROs). Nemamo usaglašen okvir za praćenje ovoga – verovatno zbog manjka interesa ili percipirane relevantnosti za mnoge u ovoj oblasti. Nedostatak istraživanja o oporavku takođe je nešto što frustrira mnoge od nas koji bi želeli da vide više balansa. Kao što je Anne Marie Ward, osnivačica FAVOR UK-a, rekla o oporavku, na poslednjem sastanku Parlamentarne skupštine svih stranaka: “Ne treba nam više istraživanja o zavisnosti, imamo toga i previše, trebaju nam studije o tome šta nam pomaže da se oporavimo.”
Grupa kojom predsedavam Škotskom vladom za Rezidencijalnu rehabilitaciju, preporučila je istraživačima da posebno razmotre ovaj problem ishoda oporavka (za rezidencijalnu rehabilitaciju). Suština je da, ako se u buduće budu sprovodila istraživanja koja će isključivo biti fokusirana na medicinske intervencije, onda ćemo upasti u frazu Kvak 22 koju često čujemo – ‘ovde nema dokaza’ za bilo šta drugo. Naš nedostatak izgradnje i pružanja nege orjentisane na oporavak (nešto za čim se traga već dve decenije, pod jednim ili drugim imenom, i nešto što je mnogo šire od medicinski vođenih intervencija) je za nas sramota.
Iako postoje određene razlike između UK i SAD (uglavnom način na koji se zdravstvena zaštita plaća osiguranjem), Best i Martin podvlače ono što vide kao zajedničke probleme:
- Dominacija politika i praksi od strane kliničkih ‘eksperata’
- ‘Stalno vraćajuće’ pitanje vezano za smanjenje štete ili oporavak i klatno koje se klati u politikama vezano za to
- Manjak vidljivosti i odgovornosti od strane kreatora tih politika
- Hegemonijski uticaji različitih disciplina
- Kontinuirana senka farmaceutske industrije
Naglasak na ličnom i iskustvenom, a ne na kliničkom oporavku – i na iskustvenom, a ne na profesionalnom znanju– je ono gde je jaz najuočitiji jeste upravo između onih sa ličnim iskustvom i medicinskih ili političkih stručnjaka.
Martin i Best, 2021
Ovo nije univerzalno, zaista beskrajno poštujem svoje kolege koji rade na polju lečenja čija je praksa saosećajna, radna i vrednosna, ali tamo gde postoje, stavovi iza ovog jaza retko su eksplicitni (iako to sigurno mogu biti, sa jednim ekspertom u Škotskoj koji opisuje potencijalni uticaj ličnog proživljenog iskustva u Trampovom stilu kao ‘lažne vesti’). Umesto toga, ja ih svakodnevno čujem kako se omekšavaju. Sve ove i slične reference vidim kao suptilnu stigmu.
Martin i Best zaključuju:
“Zajednička zabrinutost, u SAD-u i u Velikoj Britaniji (UK) je to da povećana ulaganja, povećana briga i pažnja javnosti, nisu doveli do novih načina razmišljanja, već su uglavnom završili s istim. Više osoblja za lečenje, više usluga lečenja i vrlo malo ključnih lekcija iz opravka – poslovi, mogućnosti stanovanja i putevi do kapitala i resursa lokalne zajednice. U Škotskoj je McGarvery (2018) govorio o ovome kao o samoočuvanju ‘industrije siromaštva.’
Ovo je teška poruka za čuti. Mnogi od nas daju sve od sebe u neumoljivoj potražnji, uprkos naizgled nerešivim problemima, sa ograničenim resursima i visokim stepenom rizika. Opasnost je u tome što reagujemo odbrambeno/defanzivno. Ne vidim ove teme kao lični napad ili pretnju našoj autonomiji, već kao pozive da se stvari mogu drugačije uraditi. Ovde mora postojati neko srednje rešenje, gde eksperti sa ličnim iskustvom zavisnosti i oporavka, kao i stručnjaci u praksi, mogu sesti za sto kao jednaki. Sve više nas sada imaju obe kvalifikacije, što može imati svoje izazove, ali isto tako može imati i posebne prednosti. Sa pravim pristupom mi možemo biti mostovi jedni drugima.
Snaga ličnih iskustava koji mogu dati nadu, biti jak model ponašanja i podržati druge u ranom oporavku je fenomenalna. Ovo očigledno nisu ‘lažne vesti.’ Sećam se da je moja zahvalna pacijentkinja pomogala sebi i drugima, koristeći svoje lično iskustvo. Pomogla je našim servisima. Pomogla je meni. Snaga ličnog iskustva da oblikuje i pomogne u pružanju politika i usluga ima isti potencijal, ali iako sve to možete pronaći napisano na stranicama politika i smernica koje još uvek nismo testirali na značajan način.
Za profesionalce i one koji imaju lično iskustvo zavisnosti i oporavka, da sede kao jednaki za istim stolom, taj sto mora biti dovoljno velik, pozivnice moraju biti poslate, vrata otvorena, stolice udobne i svi moraju imati priliku da nešto kažu, da se njihov glas čuje. Ono što je ključno, glas onih sa ličnim iskustvom zavisnosti i oporavka mora se čuti na značajan, smislen način. Odnosno, na način koji može uticati na bolje politike i pomoći u njihovoj primeni.
Izvor: https://recoveryreview.blog/