Prošle nedelje mi je knjiga koju sam naručio stigla u poštansko sanduče. To je knjiga Adama Hilla „Duga šetnja kroz šumu.“ On je doktor koji je razvio zavisnost od alkohola i oporavio se. Knjiga o njegovom putovanju je sledeća na mojoj listi.
Knjiga o Adamovom oporavku podstaknula me na razmišljanje o mojoj priči, kao i kolegama u oporavku koje sam upoznao prethodnih godina. Takođe, mnogo sam razmišljao o onima koji su umrli od svoje zavisnosti. Ovde nije bilo dileme: doktori takođe mogu razviti zavisnost od alkohola i droga. Takođe, dobijamo drugačije tretmane i bolje rezultate lečenja u poređenju sa našim pacijentima. Ali šta je sa medicinskim sestrama?
Ako si medicinska sestra ili doktor sa problemom zavisnosti i vaš poslodavac sazna za to, onda ono što se dešava sa vama ako ste u Ujedinjenom Kraljevstvu na mnogo načina zavisi od brojnih politika, ali i od geografskih i lokalnih politika koje treba uzeti u obzir, da ne govorimo o pristupu regulatornog tela.
Moj utisak je da doktori i medicinske sestre sa problemom zavisnosti imaju drugačija iskustva u Ujedinjenom Kraljevstvu kada dođe do toga da im je potrebna pomoć, iako nije naučno potvrđeno, ja verujem, generalno, doktori dobijaju bolju podršku od poslodavaca u odnosu na medicinske sestre.
Doktori i medicinske sestre
Podsetio sam se na članak objavljen u časopisu za Naprednu negu[1], u kojem su Matthew Shaw i njegove kolege razmatrali ovu temu. Sasvim slučajno, jedan od autora je Daniel Angres. Preporučujem njegovu sjajnu knjigu: Lečenje izlečenog: Doktor zavisnik. Istraživači su želeli da uporede iskustva doktora i medicinskih sestara kada su prvi put potražili pomoć, kada su prošli kroz lečenje i koliko je njihov uspeh bio dobar nakon što je lečenje završeno. Nadali su se da će takva interdisciplinarna poređenja u zdravstvenoj zaštiti pomoći “identifikaciji različitih rizika za razvoj i trajanje ovih poremećaja (zavisnosti), kao i prepreke za uspešan oporavak.”
Autori su naglasili da literatura sugeriše da doktori i medicinske sestre nisu u većem riziku od zavisnosti u odnosu na širu javnost. Bitna je priroda zavisnosti (posle alkohola, lekovi na recept su najčešći) i gde se lekovi nabavljaju (na radnom mestu). Implikacije ovoga za pacijente, za njih same i njihove porodice su potencijalno odlične.
Teorije
Neke od teorija koje su testirane:
- Doktori, koji rade sami a ne u timu, biće otkriveni kasnije i sa ozbiljnijim problemima
- Medicinske sestre bolje učestvuju u lečenju zbog svog rada u okruženju gde postoji saradnja
- Medicinske sestre će iskusiti teže sankcije zbog nedovoljnog osnaživanja i zagovaranja
Kako su uopšte ovo testirali? 1.092 osobe učestvovale su u programu lečenja, koji je posvećen profesionalacima koji rade u oblasti zdravstvene zaštite u SAD-u između 1995 i 1997.godine. Nije bilo kontrolne grupe, jer bi bilo neetično uskratiti lečenje bilo kojoj grupi (iako bi bilo interesantno imati kontrolnu grupu za osobe koje nisu medicinski radnici, a koji prolaze kroz sličan tretman lečenja). Podaci su sakupljani retrospektivno i iz eventualnih intervjua.
Upitnici su poslati potencijalnim učesnicima i samo polovina njih je bila vraćena. Istraživači su testirali mogućnost pristrasnosti odabira upoređujući demografiju onih koji su odgovorili i onih koji nisu. Činilo se da su imali skoro pa slične karakteristike. Od 105 osoba koje su pristale da učestvuju, bilo je 73 doktora i 17 medicinskih sestara. Time je formiran uzorak istraživanja.
Razlike
Na samom početku je bilo određenih razlika između grupa. Udeo žena bio je veći u grupi medicinskih sestara. Medicinske sestre su u većem procentu bile razvedene ili homoseksualne. Relativno više doktora u odnosu na medicinske sestre je imalo problema sa poremećajem ličnosti, ali doktori su funkcionisali malo lošije. Veliki broj doktora je upućeno na lečenje putem PHP-a- Programa za zdravlje lekara, a medicinske sestre od strane njihovih poslodavaca.
Uzorak korišćenja supstanci se značajno razlikovao. Za doktore, 30 % njih je koristilo samo alkohol, 28% njih je uzimalo samo opijate a 30 % njih je koristilo alkohol i opijate na recept, dok je 65% medicinskih sestara bilo oslonjeno samo na opijate na recept. Medicinske sestre nisu bile sklone politoksikomaniji, samo su tri koristile više od jedne supstance.
Oporavak
U ovom radu imamo mnogo interesantnih zaključaka. Šta je podstaknulo doktore i medicinske sestre da potraže pomoć? Da li je to bio neki zdravstveni problem ili problem vezan za međuljudske odnose? Da li su to bili pravni problemi ili socijalna dezintegracija? Ne, to je prvenstveno bilo zbog posla. Medicinske sestre i doktori stavljaju svoj posao ispred svega ostalog, uključujući i emocionalni stres.
Obe grupe su identifikovale svoje učešće u programu od 12 koraka kao nešto što je bitno za njihov oporavak, ali su medicinske sestre izvestile da se više oslanjaju na druge ljude u oporavku. U follow up studiji, skoro tri četvrtine osoba u obe grupe, imale su aktivne licence (dozvole) za rad, a medicinske sestre su radile više sati u odnosu na period pre nego što je oporavak počeo, dok su doktori radili manje.
Stopa medicinskih sestara koje su postavljene na probni rad, bila je ne samo veća u odnosu na doktore pre tretmana, već je bila i disproporcionalno viša u odnosu na doktore posle tretmana. Slično tome, iako je i za medicinske sestre i za doktore bilo jednako verovatno da će iskusiti profesionalne sankcije pre lečenja, za medicinske sestre (53%) je bila veća verovatnoća da će biti sankcionisane nakon lečenja u odnosu na doktore (35%). U follow up studiji, medicinske sestre su češće bile više uznemirene i na više mera u odnosu na doktore i autori kažu da medicinske sestre rade u situacijama u kojima postoji više okidača za relaps, iako za to nisam video ubedljive dokaze.
U ovom istraživanju postoje neka očigledna ograničenja koja autori priznaju. Broj i proporcije medicinskih sestara otežavaju ova robusna poređenja. Samo 14% doktora su bile žene, dok ih je 82% među medicinskim sestrama, što ukazuje na to da rodni problem može biti zbunjujući. Kontrolna grupa bilo koje vrste nije postojala i svi podaci su prikupljeni na jednoj lokaciji. Sve gore navedeno ograničava validnost generalizacije, iako to ne bi trebalo da guši debatu.
Rezultati Istraživanja
I njihove hipoteze – da li doktori imaju više problema sa deljenjem činjenice da imaju problem? Ova pretpostavka je potkrepljena podacima.
Da li se medicinske sestre više angažuju u lečenju? U ovoj studiji, doktori su koristili intenzivniju podršku u odnosu na medicinske sestre. Autori pretpostavljaju da bi to moglo biti zato što doktori to sebi mogu priuštiti. Doktori su tokom oporavka smanjili svoje radno vreme, dok su ga medicinske sestre povećavale i tu postoji povezanost sa većim psihološkim distresom. Ponovo, ovo može biti objašnjeno razlikama u primanjima.
Šta je sa trećom hipotezom: medicinske sestre doživljavaju strožije profesionalne sankcije zbog manjeg osnaživanja i zagovaranja? Nažalost, ova hipoteza se čini podržana tj. da medicinske sestre dobijaju nepravedan tretman ili uslove:
“Dakle, grupa koja najmanje može priuštiti da izostaje sa posla čini se vrlo verovatnim da bude ukorena i za njih je najmanje verovatno da će tražiti skuplje pravno zastupanje.”
Pojavio se i jedan slučajni nalaz. U ovom uzorku, 7% doktora počinilo je “seksualno uznemiravanje” a 18% medicinskih sestara bile su žrtve nasilja. U okviru studije, ovo posmatramo sa stanovišta rodnih razlika između uzoraka. Ovo je bilo zabrinjavajuće.
Ono što je bilo posebno interesantno jeste da su ishodi povezani sa upotrebom supstanci bili isti i za doktore i za medicinske sestre: svi učesnici su prijavili apstinenciju, iako su doktori u proseku imali veću dužinu apstinencije u odnosu na medicinske sestre, što za mene povlači pitanje: Možemo li očekivati bolje ishode od opšte populacije, ako dobiju pristup istoj vrsti lečenja koju doktori inače primaju?
Imperativi
U zaključku, autori se nadaju da ovo istraživanje i sve ono što sledi: “mogu pružiti više informacija za razvoj programa u svrhu prevencije zloupotrebe supstanci u medicinskim ustanovama, lečiti medicinske radnike sa pojavom prvih simptoma, direktno zagovaranje organizacija koja se bave ovim radom te urediti sankcije, kako bi bile efikasno sredstvo za: pozivanje na odgovornost, oporavak i obeshrabrivanje daljnjeg konzumiranja.
Julie Worley je u časopisu Psihosocijalna nega[2] (eng. Journal of Psychosocial Nursing), izjavila da postoje barijere za medicinske sestre da se leče za poremećaje uzrokovane upotrebom supstanci, uključujući „širok spektar Alternativnih i Disciplinskih programa, nekonzistentno finansiranje lečenja kao i manjak politika i podrške za one koji su na studijama za medicinske sestre.“ Sa ovim istim izazovima se suočavaju i doktori, ali u odnosu na sve, ja ipak mislim da su putevi za lečenje, oporavak i povratak na posao češće lakši za njih.
Veštine koje su narušene kod zdravstvenih radnika mogu ponovo procvetati u oporavku i važno je da smo svesni problema, da možemo pomoći identifikaciji i podržati kolege da potraže lečenje i podršku u oporavku. Naravno, stigma sprečava mnoge u deljenju da imaju problem. U poslednje vreme, imamo sve više doktora koji otvoreno dele svoje priče o zavisnosti i oporavku, što ja smatram izuzetno korisnim u prevazilaženju stigme. Nisam toliko upoznat sa javnim narativima vezano za medicinske sestre, ali ako znate neke, molim vas da postavite linkove ispod.
(Ovo je unapređena verzija ranije napisanog bloga)
Nastavak diskusije: @DocDavidM
[1] Shaw MF, McGovern MP, Angres DH, Rawal P. Physicians and nurses with substance use disorders. J Adv Nurs. 2004 Sep;47(5):561-71. doi: 10.1111/j.1365-2648.2004.03133.x. PMID: 15312119.
[2] Worley J. Nurses With Substance Use Disorders: Where We Are and What Needs To Be Done. J Psychosoc Nurs Ment Health Serv. 2017 Dec 1;55(12):11-14. doi: 10.3928/02793695-20171113-02. PMID: 29194558.
Izvor: https://recoveryreview.blog/