U fascinantnoj studiji iz Dablina, Paula Maycock i Shane Butler (Trinity College) ističu da se malo zna o stigmi koju su iskusili ljudi koji su već dugo korisnici usluga lečenja od droga. Istraživanje je sprovedeno kroz narative životnog iskustva 25 osoba kojima je dugoročno propisan metadon. Njihovi nalazi „otkrivaju da presek stigme sa starenjem snažno utiče na oblikovanje životne perspektive pacijenata koju su na metadonu“.
Volim kvalitativno istraživanje jer je često emotivno dirljivo – priče slikovito dočaravaju važne stvari koje treba razmotriti. Sećamo se priča. Sećamo se osećanja koja bude u nama. Povezujem se sa kvalitativnim istraživanjem na način na koji nikada ne mogu da se povežem sa tabelama, grafikonima i statistikama. Bio sam emotivno povezan sa ovim istraživanjem.
U ovom istraživanju intervjuisano je 16 muškaraca i 9 žena. Dve trećine ispitanika bili su stariji od 40 godina, a njih 16 je dobijalo metadon 20 ili više godina. Dva ispitanika su bili dugotrajni apstinenti od svih droga, uključujući i metadon. Devet ispitanika su bili pacijenti klinike za svakodnevnu kontrolisanu konzumaciju. Samo troje od 25 ispitanika bilo je zaposleno sa punim radnim vremenom.
Nalazi ovog rada nisu “laki za čitanje”. Ovde možete naslutiti nešto više od daleke akademske radoznalosti. Butler i Maycock kažu:
“Ovi narativi bili su prožeti posebnim intenzitetom, u smislu da su ispitanici često – a povremeno i emocionalno – prepričavali iskustva specifična za lečenja koja su izazivala osećaj “odvojenosti” i srama.” (Maycock i Butler, Droge: obrazovanje, prevencija i politike, 2021)
Metadon se doživljavao kao instrument kažnjavanja, koji „odražava i pojačava“ javne stereotipe o upotrebi droga i zavisnosti:
“Odlazak na kliniku toliko demorališe, pišaš (mokriš) u bočice i puziš do doktora, puziš do apoteke, i znajte, to je bio tvoj život, to je bio moj život.”, rekla je Rachel, korisnica usluga.
Učesnici istraživanja opisuju da su se osećali “nenormalno”, da su morali da manipulišu i snalaze se i da su se prema njima ponašali sa nepoštovanjem. Odsustvo povezanosti sa profesionalcima sa kojima su imali kontakt deluje zapanjujuće, a percepcija da ih kontrolišu ili kažnjavaju „tehnikama“ lečenja – npr. pretnje ukidanjem privilegija “prljavog urina”- duboko uznemiruje. Navodno su se loša iskustva proširila i na apoteke u kojima su bili izloženi „javnoj stramoti“.
Istražena je veza sa godinama i vremenom provedenim na metadonskoj terapiji održavanja – postojala je posebna sramota zbog toga što su na metadonu u starijoj životnoj dobi ili duži vremenski period, pa su pojedinci to želeli da sakriju, ne tražeći druge lekove na recept za druga stanja.
Najteža tema u studiji je ono što Mayock i Butler nazivaju ličnim teretom stigme – pogubni unutrašnji glasovi koji su mučili učesnike, snažno usađeni i zacementirani godinama potkrepljivanja. Rezultat je oslabljen duh, nisko samopoštovanje i jedan opšti gubitak humanosti.
Cormac, korisnik usluga, rekao je: “To je ono što radite kao zavisnik od droga – izneverite ljude, nepouzdani ste, nikome ne koristite.”
Zaključak autora je beskompromisno direktan:
“Iskustvo dugotrajnog metadonskog održavanja u Irskoj karakteriše neumoljiva stigmatizacija, koja odražava marginalni položaj lečenja zavisnosti u širem zdravstvenom sistemu i neuspeh normalizacije metadonske terapije.” (Maycock i Butler, Droge: obrazovanje, prevencija i politike, 2021)
Nemoguće je ne doživeti snažnu reakciju na ovu studiju – mene je naljutila, rastužila i frustrirala, ali moramo biti oprezni. Broj ispitanika je mali, istraživanje se odnosi samo na jedno područje Irske, a nismo čuli drugu stranu priče – kako pružaoci usluga vide situaciju, ograničenja i pritisak pod kojim rade. Ipak, ovo su snažni nalazi koji zaslužuju razmatranje i dalja istraživanja.
Pa, šta treba učiniti?
Autori identifikuju neka pitanja specifična za Irsku koja se odnose na uvođenje metadonske terapije održavanja koja su možda delimično odgovorna i pozdravili su prelazak politike sa krivičnog na zdravstveni pristup, prihvatajući da je teško izbrisati tenzije između ova dva pristupa. Autori razmatraju uticaj javne kampanje na borbu protiv stigme i umesto toga pozivaju na organizacione promene u klinikama i društvene strukturne promene van tretmanskog okruženja. Možda je najveći izazov ipak, šta ćemo mi učiniti sa uznemirujućim nasleđem onoga što smo pročitali u ovom radu.
Vraćam se na činjenicu koja me ovde muči: napetost između onoga što je dobro za javno zdravlje i onoga što pojedinci žele od lečenja. Ispitanici u ovom istraživanju nisu započeli lečenje jer su tražili zdravstvene benefite od metadonskog održavanja –želeli su da im se život poboljša. Autori to izričito potvrđuju:
“Dobro dokumentovani benefiti metadonskog održavanja za javno zdravlje nisu u skladu sa uočenim poboljšanjem kvaliteta života među pacijentima na metadonu u ovoj studiji.” (Maycock i Butler, Droge: obrazovanje, prevencija i politike, 2021)
Maycock i Butler su detaljnije razmotrili ovu činjenicu u posebnom radu (na koji planiram da se vratim drugom prilikom) gde osobe na metadonskom održavanju izveštavaju da su “pasivni primaoci kliničkog režima koji nije ponudio mogućnost ličnog angažovanja“. Ovo zapažanje se uklapa u studije sa drugih mesta koje podstiču sprovođenje velike studije koja istražuje kvalitet života pacijenata na medicinski potpomognutom lečenju, a koja je nedavno objavljena u British Medical Journal-u.
Iako metadon i drugi primeri lečenja uz medicinsku pomoć imaju dokazane benefite, lekovi ne nude zarastanje unutrašnjih povreda. Problem nije metadon, niti se radi samo o stigmatizaciji. Ako okrivimo metadon, promašićemo poentu.
Zapanjile su me izjave ispitanika o odsustvu bilo kakvih fokusiranih intervencija u kliničkim uslovima u kojima se izdavao metadon. Gde je bio saosećajni pristup traumi? Gde su bile praktične potpore za stanovanje, beneficije, zaposlenje, porodice? Gde su bile intervencije za mentalno i fizičko zdravlje? Možda su bili dostupni, ali ispitanici nisu to izjavili, što govori nešto samo za sebe.
Pitam se kako bi bilo da je korisnicima pružena podrška kroz interakciju sa osobama sa životnim iskustvom zavisnosti i oporavka u bilo kom okruženju – primarnoj zdravstvenoj zaštiti, klinici, apoteci? Autori pozivaju na uključivanje grupa stakeholdera koje se zalažu za smanjenje štete, ali zašto ne i za smanjenje štete i oporavak? Smanjenje štete je neophodno, ali nije samo sebi svrha. Nedavno sam pisao o ovome citirajući Erica Straina koji govori o važnosti pronalaženja smisla i svrhe i omogućavanja ljudima „procvetaju“ u lečenju.
Pa zašto ne bi imali ljude sa životnim iskustvom medicinski potpomognutog oporavka, koji su postigli svoje ciljeve lečenja. Ili ljudi sa životnim iskustvom medicinski potpomognutog oporavka koji su prešli na apstinenciju? Ili kombinacija. Šta bi bilo da su klinike prožete nadom i da je ta nada oličena u uzorima ljudi koji imaju znanje i iskustvo da napreduju i razvijaju se – ili procvetaju?
Imam još jednu brigu. Reč „oporavak“ pojavljuje se samo dva puta u tekstu – jednom u naslovu dokumenta i jednom kao tačka tenzije gde se pristupi smanjenja štete moraju braniti od napada „modela oporavka“. Možda sam ovo pogrešno shvatio, ali čini se da se implicira da su modeli oporavka deo problema, što sam takođe čuo i od nekih vlasti ovde u Škotskoj.
Predloženo rešenje – da se akteri zalažu “otvoreno, eksplicidno i snažno za javnu podršku i prihvatanje metadona kao legitimnog i efikasnog oblika lečenja zavisnosti”, po mom mišljenju promašuje činjenicu da samo propisivanje metadona nikada neće postići taj cilj, jer upravo ono što ide uz propisivanje donosi pozitivne efekte u živote, umesto da jednostavno smanji štetu.
Tvrdio bih da uvođenje sistema nege usmerene na oporavak (uključujući medicinski potpomognut oporavak kao integrisanu komponentu), umesto da ovde predstavlja pretnju, može transformisati strukture koje su dovele do ovog nivoa stigmatizacije. Odsustvo nade u sistemima lečenja šteti ne samo korisnicima usluga, već i onima koji pružaju usluge. Lako se dolazi do burn outa. Lestvicu moramo postaviti visoko ne samo zato što cenimo one sa kojima radimo, već i zato što cenimo sebe.
Završiću sa izjavom koja budi nadu koju sam citirao u nedavnom blogu o stigmi.
“Najefikasnija strategija za borbu protiv stigme povezane sa poremećajima izazvanim upotrebom opijata može biti izbegavanje retorike beznađa i naglašavanje potencijala za oporavak pogođenih pojedinaca i zajednica.” (Perry i ostali, Zavisnost, 2020)
Izvor: https://recoveryreview.blog/