Tokom višedecenijskog rada u oblasti poremećaja zloupotrebe supstanci i kao osoba u oporavku, mogu slobodno da kažem da sam se trudio onoliko koliko sam mogao da služim ljudima kojima je potrebna pomoć zbog njihove zloupotrebe supstanci. Pretpostavljam da većina drugih u ovoj oblasti deli istu etiku. Takođe bih vam rekao da uprkos takvom nivou posvećenosti, tokom godina sam povremeno primećivao da imam duboko ukorenjene, teško uočljive, negativne stavove o ljudima sa zavisnošću. Ispoljavali su se na načine na koje u to vreme nisam uvek mogao da ih prepoznam. Pretpostavljam da nisam sam u ovome.
Nedavno sam radio sa grupom istraživača u fokus grupi koja je ispitivala prepreke i napore u lečenju zavisnosti na nacionalnom nivou. Na vezi su bili i drugi ljudi širom Sjedinjenih Američkih Država koji su imali zaista užasna iskustva u našem sistemu usluga. To je nažalost previše uobičajeno iskustvo. Za čitaoce, molim vas imajte na umu da postoji mnogo brižnih ljudi koji daju sve od sebe da se posvete ljudima uz sva ograničenja sa kojima se suočavaju u svom radu. Međutim, takođe je tačno da ne morate da kopate mnogo da biste čuli užasne priče o lošoj nezi i kaznenom tretmanu koji se predstavljaju kao pomoć. Kako je diskusija usledila, složili smo se da ćemo verovatno, ukoliko se rešimo celokupne radne snage i sistema nege za poremećaj upotrebe supstanci, završiti na istom mestu. Promene koje treba da proizvedemo su temeljnije.
Postoje istraživanja o tome kako čak i ljudi u oporavku gledaju sa visine na sebe i jedni druge kao rezultat sveobuhvatne stigme u našem društvu. Ovi skriveni stavovi poznati su kao implicitne predrasude i nalaze se svuda. Mi zaista ne znamo šta to ne znamo, a to utiče na sve što radimo. Moramo ih bolje identifikovati i adresirati kako bismo krenuli napred. Ništa manje od toga jednostavno neće dati rezultate.
Tokom višedecenijskog rada, bez odstupanja sam otkrivao da je osnovni uzrok većine naših izazova u Americi duboko ukorenjena negativna percepcija o zavisnosti i oporavku. Široko je rasprostranjeno i suviše često verbalizovano uverenje da smo mi „ljudi koji su to sebi uradili” i da ljudi poput mene naposletku ne zaslužuju pomoć. Zbog toga pružamo negu kraćeg trajanja i nižeg intenziteta nego što je to potrebno i ne uspevamo da ulažemo u autentičnu podršku za oporavak u našim zajednicama. Kao rezultat toga, manje ljudi će pronaći oporavak. Ovo je negativna povratna sprega koja potvrđuje relativno neprijateljskom društvu da mi zapravo ne postajemo bolji, što dovodi do još veće neoptimalne nege.
Neosporna je istina da mnogi ljudi u našem društvu otvoreno gledaju sa prezirom na nas. Kao što sam već spomenuo u prethodnim blogovima, moja organizacija PRO-A je uradila veliko istraživanje o percipiranoj stigmi na nacionalnom nivou sa RIVI i Elevist-om . Naš izveštaj, Koliko je zaista loše? Stigma o upotrebi droga i oporavku u Sjedinjenim Državama ispitivao je uočenu stigmu gde se otkrilo da 71% Amerikanaca veruje da društvo ljude sa problematičnom upotrebom droga vidi kao izgnanike ili nepripadnike zajednice.
Troje od četvoro ispitanika smatra da nas društvo vidi kao izgnanike. To vidim i svojim očima. Čuo sam kako ljudi oko mene govore užasne stvari o ljudima poput mene. Uzmite u obzir članak „Izvedite zavisnike na parking bolnice i upucajte ih “. Ljudi svakodnevno umiru zbog ovakvih stavova . Otkrili smo nešto niže stope podržane stigme u novijoj studiji stigme u medicini u SAD, ali opet mnogo veće nego što bismo želeli da pronađemo. Ovi stavovi su svuda.
Oni mogu biti veoma suptilni ili direktni. To je ono o čemu je Kristen Džonston govorila čitajući epilog GUTS-a pre deset godina kada joj je prijatelj rekao da ne govori o svom oporavku, jer to ljudima stvara nelagodu. To može izgledati kao kažnjavanje osobe zbog toga što ne reaguje na ograničene usluge koje se nude. Medicinsko osoblje koje nekoga, ko je doživeo višestruko ponovljena predoziranja, naziva „čestim letačem“, dok porodicama preporučuje da praktikuju „strogu ljubav“.
Da bismo videli implicitnu predrasudu na delu, ne treba da gledamo dalje od sistema usluga koji iznova i iznova nudi manje nege nego što dokazi pokazuju da je potrebno kako bi ljudi bili bolje. Kao što Nick Haies primećuje u svom nedavnom članku STAT News, za lečenje zavisnosti, duže vremena je bolje. Ali ga osiguravajuća društva o nakon kratkog vremena obično prekinu. Isti ti sistemi nameću pružaocima usluga da pružaju na dokazima zasnovane zdravstvene usluge, a zatim, uprkos dokazima, finansiraju te usluge na tako ograničen način da oni ne mogu da pomognu. Ovo dovodi do lošijih ishoda, što potvrđuje uverenje da ljudi poput mene ne mogu da se izleče, a što dovodi do više tih istih uverenja.
Iako je to očigledno naša najveća prepreka, put ka napred je nejasan. Kao što objašnjava psiholog Entoni Grinvald, podizanje svesti ljudi o njihovim implicitnim predrasudama obično ne menja njihovo mišljenje. Zaista nemamo mnogo prakse zasnovane na dokazima da bismo efikasno adresirali implicitne predrasude. On sugeriše da lideri organizacija treba da vode računa o tome da prate svoje podatke kako bi identifikovali gde se pojavljuju nejednakosti. Zatim treba da izvrše promene i ispitaju sledeći ciklus podataka kako bi videli da li se situacija poboljšava. To su prakse koje zahtevaju posvećenost i dugoročne napore.
Od vitalnog je značaja da svi mi i sve naše institucije, posebno one koje su u svom radu posvećene da nam pomognu, ispitaju kako njihove unutrašnje negativne percepcije o ljudima koji se bore sa zloupotrebom supstanci utiču na politiku i praksu. Suptilna ili pak ne tako suptilna verovanja ukorenjena u moralizmu, rasizmu i mnoštvu drugih „izama“. Zbog ovih duboko ukorenjenih i sveprisutnih negativnih stavova otežavamo ljudima da ozdrave. Često nismo ni svesni da ova suptilna uverenja utiču na sve što radimo. Ovo su temelji na kojima je izgrađen ceo sistem nege poremećaja upotrebe supstanci i to je razlog zbog čega tokom vremena imamo tendenciju da postavljamo iste kaznene procese iznova i iznova kroz istoriju.
Članak Implicitna pristrasnost zdravstvenih radnika: sistematski pregled otkrio je da zdravstveni radnici pokazuju iste nivoe implicitnih predrasuda kao i šira populacija. Sve više usmeravamo resurse na integraciju službi koje tretiraju poremećaj upotrebe supstanci u institucije koje imaju duboko negativne stavove o nama. Jasno je da to neće uspeti ukoliko ne smanjimo utemeljene predrasude i ne promenimo kulturu.
U okviru Nacionalnog instituta za zdravlje radi se na istraživanju efikasnih napora za rešavanje implicitnih predrasuda. Pred nama je dug put, kao što je to naznačeno u ovom NIH-ovom dokumentu iz 2021. godine – Serija seminara o raznolikosti naučne radne snage (SWDSS) Zbornici seminara – Da li je obuka o implicitnoj sklonosti efikasna? Data je sugestija da se moraju koristiti sveobuhvatni pristupi, kao i da su obavezni jednokratni treninzi uglavnom neefikasni. Ovo može izgledati nedovoljno sve dok ne uzmemo u obzir da je gotovo sigurno da se ništa neće promeniti ukoliko to ne učinimo.
Moramo se dugoročno posvetiti tome da se oslobodimo negativnih percepcija koje postoje skoro svuda o zavisnosti i oporavku. Primer mesta za usmeravanje takvih napora jeste rad na razvoju sistema nege orijentisanih na oporavak. Legitiman rad u ovom polju koristio bi resurse za pronalaženje i rešavanje implicitnih predrasuda koje postoje kako prema osobama koje imaju problema sa zloupotrebom supstanci, tako i prema nama koji se nalazimo u oporavku na svim nivoima. To bi uključivalo i ispitivanje načina na koji se takvi programi osmišljavaju i sprovode ili će oni uvek biti oruđe ugnjetavanja, jer se ove tako moćne sile nalaze u svakom uglu i pukotini našeg društva.
Kao što je primetio starešina Vellbrietija Don Coihis, „sve organizacije su savršeno dizajnirane da dobiju rezultate koje dobivaju“. Ukoliko želimo drugačije rezultate, moramo redizajnirati sistem. Ovo je veliki izazov. Čak i sistemi koji ne funkcionišu nude prednosti onima koji su zaduženi da ih održavaju takvim kakvi jesu.
Da bismo izgradili sistem nege koji će uvesti više ljudi u blagostanje, moramo dublje zagrebati i postaviti naše institucije na temelje čvrsto ukorenjene u stenu pozitivnog stava. Potrebno je izgraditi sistem sa oporavkom u središtu. Uspostaviti kontrolne mehanizme kako bismo ublažili snažan uticaj negativnih stavova u svima nama. To nije novi koncept, on je samo jedan kojeg nikad nismo implementirali možda zbog toga što nam se to čini teškim za učiniti. Umesto toga, nastavljamo da pokušavamo da izgradimo programe na živom pesku implicitnih predrasuda koje onda eroziraju našu sposobnost za izlečenjem.
Procesi koji održavaju sistem koji imamo:
- Ignorisanje različitih i diskriminatornih procesa unutar naših sistema.
- Nedostatak transparentnosti u kreiranju sistema, implementaciji, raspodeljenom finansiranju i evaluaciji.
- Uključivanje ugroženih zajednica za oporavak samo kao proforme učesnica ili neuključenost uopšte.
- Razvijanje programa koji ignorišu povratne informacije dobivene od strane grupa na koje se negativno utiče.
Da bismo pomerili stvari unapred, morali bismo da imamo:
- Lidere sistema koji otvoreno traže mrtve tačke i povratne informacije o ispravljanju istih.
- Javno priznanje dispariteta u kreiranju i implementaciji sistema.
- Sisteme koji transparentno razvijaju i finansiraju usluge.
- Uspostavljene procese za identifikaciju i rešavanje predrasuda u svakoj instituciji.
- Pogođene grupe su pozvane i uključene u rešavanje različitih politika.
- Otvorene kulture posvećene smanjenju negativnih predrasuda o osobama koje zloupotrebljavaju supstance.
- Različite zajednice angažovane u svim fazama razvoja sistema nege, implementacije, facilitacije i evaluacije.
Milioni Amerikanaca su se oporavili. Oporavak je duboko poboljšao naše živote i pomogao nam da budemo bolji članovi porodice i zajednice. Sve se to dogodilo u okviru sistema nege koji je izgrađen na temeljima stigme. To govori o moći oporavka jer se ljudi izleče, često uprkos sistemu nege, a ne zbog njega.
Zamislite šta bismo mogli da postignemo kada bismo se pozabavili osnovnim predrasudama u našem društvu koje otežavaju ljudima da se izleče. One su svuda prisutne, ali je najverovatnije da ako počnemo da se bavimo njima u našim sistemima nege, možemo početi da utičemo na promene i da gradimo bolji sistem nege.
Ulozi su veliki. Teško je osporiti činjenicu da ćemo, ukoliko to ne učinimo, nastaviti da obnavljamo neuspešne sisteme nege. Možda je teško, ali ni približno tako teško za naše društvo kao da to ne učinimo.