Oporavak od zavisnosti ima dva značajna aspekta. Vekovima je usredsređen na dinamiku koja je relativno jedinstvena u pogledu medicinskih stanja. Moć jedne osobe je da, kao deo njihovog sopstvenog puta isceljenja, pomogne drugoj da takođe pronađe put do oporavka. Ova dinamika se potom ponavljala dug vremenski period kako se sve više ljudi oporavljalo, a zatim pomagalo drugima ljudima. Tako su se formirale zajednice za oporavak. U Americi je bilo višestrukih ponavljanja ove dinamike koja seže pre Vašingtonskog pokreta iz 1840-ih do starosedilačkih naroda, koji pomažu u formiranju prvih američkih društava uzajamne pomoći zasnovanih na trezvenosti. Drugi aspekt je da je to duboko stigmatizovano stanje.
Tokom godina, shvatili smo kako orijentacija na sistemski oporavak kroz naglasak na uzajamnoj podršci ima duboku vrednost. Ovaj članak o studijama Univerziteta Case Western Reserve koje je pre desetak godina uradila dr Maria Pagano, govori o njenom istraživanju kako razumeti usluge u našoj zajednici. „Kada ljudi pomažu drugima bez obzira na zajedničko stanje, pokazalo se da žive duže i srećnije. Prednosti pomaganja su značajne jer su troškovi alkoholizma i zavisnosti od droga za društvo tako veliki, a u svetlu nedavne reforme zdravstvene zaštite, resursi koji mogu smanjiti ove troškove i patnju su ključni.“
„Ona napominje da pomaganje drugima može povećati šanse da ostanete trezni i do 50%. „Činimo medveđu uslugu pacijentima ako ne ohrabrujemo njihovu uključenost u usluge kada znamo da će im ta usluga biti od koristi (dodatno podvučeno).”
Američki ministar zdravlja, dr. Vivek H. Murthy, u intervjuu sa Centrom za strateške i međunarodne studije, realizovanim 2017.godine, navodi potrebu za smanjenjem izolacije i podržavanjem cilja kao načina borbe protiv zavisnosti i drugih bolesti u Americi. Navodi da: „Kada ljudi postavljaju sebi pitanje na koji način mogu poboljšati stanje u Americi? Na koji način mogu poboljšati emocionalno stanje u Americi?“ imaju na umu da za to nije potrebna medicinska diploma ili diploma medicinske sestre. Vaša sposobnost da pomognete u podsticanju i izgradnji društvene veze sa ljudima oko sebe može biti jedan od najmoćnijih alata koji se zapravo koristi za poboljšanje njihovog blagostanja i konačno zdravlja. I to je veoma važno, jer ako zaista želimo da stvorimo kohezivniju, povezaniju Ameriku, moramo to učiniti uz učešće svake osobe. Moramo to učiniti sa ljudima u zajednicama koji prepoznaju da imaju moć izlečenja na osnovu svoje moći povezivanja, da je dopreti do druge osobe – bilo da je stranac ili neko koga dobro poznajete – lek sam po sebi. (dodatno podvučeno).”
Pa zašto, uz sve izvore finansiranja koji dolaze od savezne vlade kroz države, postoji malo resursa koji su zapravo upotrebljeni za izgradnju zajednica za oporavak i otpor da se podrže naše zajednice za oporavak širom Amerike?
Pronašao sam seriju istraživačkih članaka pod naslovom Ekologija zavisnosti, oporavka i oporavka zajednice: u Bill White članku Oporavak od zavisnosti: Odabrana bibliografija stručnih publikacija i naučnih studija, koja je zgodan alat za pronalaženje informacija o istraživanju oporavka od zavisnosti uključujući i ovaj, autora Dr Dajvid Best, Karen Bird i Lucy Hunton koji je objavljen na Univerzitetu Sheffield, 2015.godine Oporavak kao društveni fenomen: koja je uloga zajednice u podršci i omogućavanju oporavka?
Napominju da je zajednica za oporavak „društveno konstruisana u smislu da se oporavak oslanja na promene u društvenom identitetu koje pokreću osobe sa iskustvom pružajući podršku, kao i na mreže u društvu koje nude mogućnosti za socijalno učenje i ograničavajući uticaj društvene kontrole. Ali ovi društveni konstrukti počivaju na dostupnosti i pristupačnosti mreža u društvu i uzora, koji mogu pružiti smer i podršku, kao i promenu društvenog identiteta. Ova dostupnost će biti obrnuto povezana sa kulturološkom stigmatizacijom i diskriminacijom prema onima koji se oporavljaju (dodatno podvučeno).“
Gledanje sa visine na zajednice za oporavak od strane društvenih i kulturnih lidera je prastari fenomen. Na 44. stranici knjige Biografija gđe Marty Mann ističe se podela pokreta, koja bi mogla predstavljati kulturološku manipulaciju moćne grupe prema obespravljenoj zajednici, kako bi zadržali kontrolu:
„Vašingtonski pokret harao je Amerikom kao požar tokom pet godina 1840-ih, a onda je naglo nestao. Najvećim delom zbog gubitka svog primarnog fokusa na individualnog alkoholičara. Vašingtonci su se uključili u sve vrste politike, egzibicionizam o svom oporavku, nadmetanje sa drugim organizacijama i besplodne kontroverze. Takođe, pokret je uznemirio tadašnje društvene i kulturne lidere jer je privlačio obične ljude, veliki broj neobrazovanih (dodato podvučeno).“
Ovu temu često čujem kao skrivenu u pogledu na zajednicu za oporavak od zavisnosti u političkim krugovima i u našem vremenu. Čuo sam da kreatori politika izražavaju iznenađenje što naša zajednica ima životno iskustvo izvan zavisnosti. Mi smo takođe doktori, advokati, arhitekte, inženjeri i umetnici, a ne samo ljudi koji celi život leže na dnu kao što nas oslikava ponižavajući stereotip za koji svi znamo. Naši sistemi naginju da nas vide kao nemoralne i neobrazovane, čak iako smo pored našeg formalnog obrazovanja naučili više nego što će većina ikada znati o kulturi zavisnosti i oporavka. Nijedna grupa ne zna više o tome kako pristupiti i izgraditi oporavak u našim zajednicama od nas. I kada prepoznaju naše vrednosti, na kraju smo preopterećeni regulativom i gušećim nadzorom. Ostaci moralne stigme. Ne može nam se verovati u istoj meri kao drugim ljudima. Prepreke su suptilno podignute jer smo mi „oni ljudi“ koji su to sami sebi učinili. Nedostojni pomoći. Čuo sam zabrinutost da bi osnaživanje zajednice za oporavak kao dela našeg sopstvenog izlečenja bilo poput „davanja azila zatvorenicima“. Jasna diskriminacija.
Zašto je tako teško sagledati našu vrednost kroz dugu istoriju i u sadašnjem vremenu? U najboljem slučaju može biti ponižavajuće provesti godine u školi učeći o terapiji kako biste saznali da je jedna od najboljih intervencija koju možete učiniti da povežete ljude sa drugima sa sličnim iskustvima kako bi mogli da pomognu jedni drugima. To je još teže jer smatramo da nas većina našeg društva doživljava kao manje vredne. Bića uz koja ne žele da žive, sa kojima ne žele da rade ili da nam pomažu. Pod tim objektivom, to ima još dublji značaj. Stvarna istina je da nas većina Amerikanaca gleda sa visine.
Izveštaj o saradnji koji je moja organizacija PRO-A uradila sa RIWI i Elevyst – Koliko je zaista loše? Stigma protiv upotrebe droga i oporavka u Sjedinjenim Američkim Državama je istražila percipiranu stigmu i rezultati su pokazali da 71% Amerikanaca veruje da društvo u celini posmatra pojedince koji problematično koriste droge kao izopštenike i nepripadajuće članove zajednice. Nedavna studija sa fokusom na stigmu medicinskih profesionalaca sa preko 33.000 ispitanika iz celog SAD-a koju ćemo objaviti uključuje slične srazmere odobrene stigme.
U osnovi je istina da i ljudi i zajednice koji imaju poteškoća treba da budu aktivni partneri u sopstvenom izlečenju. Značajan deo istraživanja pokazuje da kada zajednice prihvataju izazove i kada su uključene na načine koji povezuju, često doživljavaju revitalizaciju i posttraumatski rast. Na nivou zajednice ne primenjujemo ove lekcije o oporavku od zavisnosti. Ovo je direktan rezultat stigme i nenaklonosti prema nama.
Šta sistemi treba da uzmu u obzir kada uključuju zajednice za oporavak da budu aktivni članovi u zajednicama koje leče:
- Moramo biti uključeni više od simbola u proces promene. Ne samo da nam je dozvoljeno da sednemo za sto, već i da odlučujemo šta ćemo jesti, sa kojim priborom i koga ćemo još pozvati.
- Pri raspodeli resursa treba uzeti u obzir da nije bilo doslednog finansiranja organizacija zajednica za oporavak u poslednje dve decenije. Postaviti nas naspram velikih organizacija sa 70 godina razvoja infrastrukture i doslednim finansiranjem ekvivalentno je postavljanju trke pešaka i stavljanju nas, zajednicu za oporavak, nekoliko milja udaljenije od cilja od drugih takmičara, bez cipela.
- Ljudi koji doživljavaju štetnu upotrebu droga, sa zavisnošću i oni među nama koji se oporavljalju članovi su marginalizovane zajednice. Postoje podgrupe naše zajednice koje se suočavaju sa još većim nivoom diskriminacije i to zbog rase, etničke pripadnosti, rodne identifikacije, religije ili drugih aspekata svog života. Rešenja moraju da funkcionišu za sve nas.
- Pokret za oporavak koji je proizašao iz naših napora u poslednjih dvadeset godina pomaknuo je oporavak iz senke kako bi osporio negativne stereotipe koji su uticali na našu sposobnost da efikasno odgovorimo na našu nacionalnu epidemiju zavisnosti. Bio je to važan korak u promeni načina na koji nas Amerika vidi. To je bio samo deo rešenja. Da bismo promenili ono što treba promeniti, naše vladine i humanitarne organizacije moraju pažljivo i bolno sagledati svoju duboko internalizovanu stigmu prema nama i pozabaviti se njome.
Da ne bude zabune, napravili smo značajnu, pozitivnu promenu u Americi deleći naše priče o oporavku. Ipak, koliko daljeg napretka možemo ostvariti bez vrlo neugodnih razgovora o tome kako je stigma prema nama raširena širom Amerike i unutar samih institucija koje donose odluku da finansiraju i podržavaju gotovo sve drugo osim zajednica za oporavka?
Milioni porodica pogođenih zavisnošću, a posebno vi i ja u oporavku, imali smo koristi od onoga što su oni koji su to prošli pre nas učinili za nas. Lekcija Novog pokreta zagovaranja oporavka je da se moramo udružiti da bismo to činili, uprkos unutrašnjim i spoljašnjim silama koje prete da nas razdvoje. Pokret oporavka je borba za slobodu od diskriminacije, kao i da nas vide kao dostojne ljude, što mi i jesmo. Mi nismo „oni ljudi“, mi smo vaši ljudi. Članovi vaše porodice, vaši susedi, vaše kolege i članovi vaše zajednice. Mi smo deo vaše zajednice, a ne izopštenici koji smo žigosani i izbačeni iz stada. Tretiranje prema nama kao takvima boli sve nas, uključujući i vas. Vreme je za promene, ali meesto promene koje treba da se dogodi nalazi se u našim sistemima, a ne samo u ljudima i zajednicama pogođenim zavisnošću.
Izvor: