New York Times je ovog vikenda objavio članak u kojem se razmatra model zavisnosti kao bolesti.
Pročitao sam nekoliko sličnih članaka tokom godina i često sam imao isto iskustvo. Slažem se sa većinom argumenata autora, ali se ne slažem sa zaključcima.
Hajde da prođemo kroz članak.
Godišnji broj smrtnih slučajeva od predoziranja u SAD-u nedavno je premašio 100.000, što je rekordan broj u samo jednoj godini a ta prekretnica pokazuje tragični nedostatak naše aktuelne paradigme “zavisnosti kao bolest”.
Stopa smrtnosti od droge je veoma zabrinjavajuća i obeshrabrujuća. Ako tome dodamo smrtne slučajeve vezane za pušenje i alkohol, situacija je puno gora.
Čini mi se da je ovo dokaz neadekvatnosti naših intervencija za prevenciju i lečenje zavisnosti, i/ili neadekvatnosti našeg sistema da pruži odgovarajuće intervencije. Ovo mi se ne čini kao dokaz da to nije bolest. Ako su Covid, dijabetes tip 2 ili astma povezani sa velikim brojem smrtnih slučajeva, da li to znači da nisu bolesti?
Razmišljanje o zavisnosti kao bolesti može jednostavno značiti da medicina može pomoći, ali naziv bolest takođe preterano pojednostavljuje priču i dovodi do stava da je medicinska nauka jedini i najbolji okvir za razumevanje zavisnosti. Zavisnost postaje individualni problem, reduciran samo na nivo biologije. Ovo sužava pogled na kompleksan problem koji zahteva podršku i tretman zajednice.
Ovaj odeljak počinje da rasvetljava neslaganje između mene i autora.
Zabrinut je što previše ljudi veruje da su biologija i medicina jedini okviri koji su nam potrebni. Štaviše, on je zabrinut da bi to moglo dovesti do intervencija koje su usmerene samo na pojedince i izostavljaju socijalne/društvene intervencije.
Delim ovu zabrinutost.
Ipak, ne smatram da je to razlog da sumnjamo u model zavisnosti kao bolesti.
Verujem da je astma bolest i da su intervencije okoline važne. U slučaju astme, promena klime može biti razuman cilj u intervenciji. Verujem da je dijabetes tip 2 bolest i da su intervencije na nivou zajednice ključne. Covid je bolest i individualne intervencije su očigledno nedovoljan odgovor. Takođe verujem da je depresija bolest i intervencije socijalne podrške su ključne za mnoge pacijente.
Takođe verujem da su intervencije vezane za ponašanje neophodne da bi se odgovorilo na ove i mnoge druge bolesti.
Čini mi se da je moje iskustvo i iskustvo mojih pacijenata puno više u skladu sa piscima iz šesnaestog i sedamnaestog veka koji opisuju zavisnost kao poremećaj koji vodi do pogrešnih izbora, ili odluka.
Ako posmatramo zavisnost kao bolest mozga, ne vidim kako je poremećaj koji vodi do pogrešnih izbora nekompatibilan. Izbor se stvara u mozgu. Moglo bi se tvrditi da i druge bolesti koje uključuju mozak (depresija, bipolarni poremećaj, shizofrenija, OKP itd.) takođe rezultiraju poremećajima koji dovode do pogrešnih izbora.
Benjamin Rush je bio poznat po tome što je naviku intoksikacije opisivao kao hroničnu i relapsirajuću bolest. Međutim, Rush je tvrdio da medicina može pomoći samo delimično; prepoznao je da su društvene i ekonomske politike ključne za taj problem.
Ovo je bolje razumevanje. Možda bi bilo vredno pitati kako bi mogli obnoviti i zaštiti takvo šire razumevanje.
Autor ukazuje na istoriju korišćenja modela zavisnosti kao bolesti (ili uverenja povezanih sa tim modelom) na načine koji su rasistički. Sva ova istorija je istinita i važna, ali zapravo ne govori ništa o tome da li je zavisnost bolest. Covid je bio rasistički, posebno u ranim fazama pandemije, ali to nije osnova za reklasifikaciju Covida.
Autor nastavlja da se bavi pitanjima socijalne pravde kao odgovor na problem droge i navodi još jedno važno razmatranje:
Nisu svi problemi sa drogom problem zavisnosti, a problemi vezani za droge su snažno uslovljeni nejednakošću i nepravdom unutar zdravstvenog sistema, kao što su nedostatak posla, nestabilno stanovanje i ilegalno ugnjetavanje. Ideja o bolesti, međutim, zamagljuje te činjenice i sužava naš stav o kontraproduktivnim kriminalnim reakcijama, kao što je oštra prohibicionistička represija.
Vidim kako uski medicinski/biološki okvir bolesti može zamagliti uloge nejednakosti, nepravde i ugnjetavanja. Takođe vidim da ovi faktori mogu dovesti do kriminalizacije. Međutim, model bolesti je u najgorem slučaju mač sa dve oštrice. Deterministički pogled može doprineti prohibiciji i kriminalizaciji, ali model koji objašnjava zavisnost ne samom drogom već interakcijom između mozga osobe i droge, može nas odvesti u drugom smeru/pravcu.
Današnji opisi “bolesti mozga” znače da ljudi nemaju kapaciteta za izbor i samokontrolu. Ova strategija ima za cilj da izazove saosećanje, ali može se obiti o glavu.
Nijedan promišljen stručnjak ne bi sugerisao da osobe sa problemom zavisnosti nemaju sposobnost izbora ili samokontrole. Međutim, autor je ranije izjavio da se model “poremećaja koji dovode do pogrešnih izbora”, nastao njegovim iskustvom, dobro uklapa u oslabljenu kontrolu opisanu u definicijama zavisnosti, koja je definiše kao bolest. Reakcije javnosti koje model hronične bolesti mozga izaziva su komplikovane (mogu da izazovu manje krivice, ali više pesimizma). Čini mi se da ako svoje stavove baziramo na reakcijama javnosti, dozvoljavamo joj da ima kontrolu i da će nestabilne, kontradiktorne poruke verojatno doprineti pesimizmu i stigmi. Ako je to istina, najbolja strategija je da se to tačno piše i fokusira na druge ciljeve vezane za smanjenje stigme.
Autor završava razmišljanjima o nedovršenosti modela bolesti.
U potpunosti se slažem da je uski medicinsko/biološki model bolesti nepotpun i neadekvatan, te da će nas odvesti u pogrešnom pravcu u pogledu prevencije, lečenja i politike. Autor je doktor i imam mnogo poštovanja prema profesionalcu koji, čini se, govori da se njegovo polje ekspertize može samo nadati da će biti deo rešenja problema.
Međutim, ne verujem da je problem u tome što je “bolest” pogrešna kategorija za zavisnost. Problem je što mnogi ljudi razmišljaju o bolesti u uskom medicinskom/biološkom smislu. Ovo je obrađeno u značajnom članku iz 2000-te, Zavisnost od droga, hronično medicinsko oboljenje, gde se navodi da je zavisnost od droga uporediva sa dijabetesom tip 2, hipertenzijom i astmom kada se u obzir uzme uticaj genetskog nasleđa, ličnog izbora i faktore iz okruženja, kao i etiologiju i šta je sve potrebno za njihovo efikasno lečenje i upravljanje. Vrste kompleksnosti/složenosti koje su prisutne u zavisnosti više su norma za hronične bolesti, a ne izuzetak.
Poslednjih godina primećujem povećano interesovanje za Socijalne determinante zdravlja (SDOH) koje imaju za cilj da popune sliku u pogledu etiologije i lečenja/intervencija.
Iznenađujuće, čak i genetsko savetovanje pruža uvid u društvene i faktore okoline koji utiču na početak i tok naslednih bolesti.
Zato…da li je pogrešno zavisnost nazvati bolešću? Samo ako je vaše razumevanje bolesti toliko šturo i niste u stanju da razumete složenost hroničnih bolesti i društvenih odrednica zdravlja.
Mislim da je rešenje da bolje razgovaramo o bolestima i njihovoj kompleksnosti pre nego da preklasifikujemo zavisnost zato što je previše kompleksna.
Izvor: https://recoveryreview.blog/