Sa sigurnošću se može reći da postoji jasna veza između traume iz detinjstva i poremećaja uzrokovanih upotrebom supstanci (eng. Substance use distorder-SUD). Kako nauka i istraživanja nastavljaju da napreduju u oblasti bihejvioralnog zdravlja i zavisnosti, mnogi i dalje traže odgovore vezano za zavisnost. Ona je složena i stigmatizirana u popularnoj kulturi kao odraz slabosti ili nesposobnosti za promenu. Međutim, traumatski događaji mogu dugoročno pratiti osobe koje su doživele traumu u detinjstvu sve do odraslog doba, stvarajući neprilagođene obrasce, probleme sa mentalnim zdravljem i zloupotrebom supstanci.
Dok su stope zavisnosti visoke za odrasle osobe koje su preživele traumu, ovi brojevi mogu biti dosta veći za decu. Tamo gde je psihološki i emocionalni razvoj ključan za put do odraslog doba, trauma može u velikoj meri uticati na njih – sa rezultatom nezdravog odnosa prema supstancama. Na primer, prema Nacionalnom institutu za zdravlje (eng. National Institute for Health-NIH), više od jedne trećine adolescenata koji prijave zlostavljanje ili zanemarivanje imaće poremećaj uzrokovan upotrebom supstanci pre nego što navrše 18. rođendan.
Da bismo dobili potpuno razumevanje korelacije između traume iz detinjstva i zloupotrebe supstanci, moramo razmotriti sve uzroke i reakcije na traumu, zavisnost kao i funkcionisanje mozga koji je pod njihovim uticajem.
Uzroci traume u detinjstvu
Trauma se najčešće može definisati kao duboko uznemirujući ili neprijatan događaj koji remeti sposobnost osobe da se nosi sa situacijom, umanjuje njenu svesnost o sebi i sposobnost da iskusi pun spektar emocija. Prema istraživanju koje je sprovela Svetska zdravstvena organizacija, trećina od 125.000 anketiranih osoba u 26 različitih zemalja istakla je da je doživela traumu. Trauma iz detinjstva može se preciznije opisati kao situacija u kojoj je bezbednost deteta ugrožena zbog događaja u koji je ili uključeno ili je pak svedok. Brojne situacije ili slučajevi u kojima se to može desiti mogu uključivati, ali ne ograničavaju se na:
- Fizičko, seksualno ili psihičko zlostavljanje
- Zanemarivanje
- Odvajanje od roditelja
- Kompleksna trauma
- Invazivne medicinske procedure
- Poremećaj uzrokovan upotrebom supstanci u porodici
- Ratna iskustva
- Bolest opasna po život
- Maltretiranje
- Nasilje
- Prirodne katastrofe
- Gubitak ili tuga
Ove vrste traumatskih iskustava mogu stvoriti snažne reakcije nakon incidenta, stvarajući doživotne obrasce ako se ne adresiraju i ako se na njih ne reaguje na vreme. Čak i ako odrasla osoba pokuša da zaštiti dete, ovi događaji se i dalje mogu dešavati. Ako se desi da je detetova bezbednost ugrožena, može se osećati bespomoćno, užasnuto i ekstremno uplašeno godinama. Deca koja nisu bezbedna ili nemaju zaštitu takođe mogu biti preplavljena ekstremnim stresom emocionalnih i fizičkih reakcija koje prate traumatski događaj. Ova vrsta emocionalnih, fizičkih i psiholoških reakcija se obično naziva posttraumatskim simptomom. Simptomi se mogu razlikovati od osobe do osobe i često ih određuje odgovor, a ne okidač.
Uticaj traume u detinjstvu na mozak
Pošto mozak nije u potpunosti razvijen do 25. godine, efekat traume u detinjstvu može ozbiljno da promeni rast i razvoj deteta. Dok je mozak prilagodljiv, trauma izaziva fizičke promene u mozgu deteta. Najprimetnije promene se dešavaju u hipokampusu koji pomaže u regulisanju hemikalija kao što je kortizol – glavni hormon stresa u telu. Ovaj hormon radi sa različitim delovima tela kako bi odredio raspoloženje, motivaciju i strah. Kortizol je takođe poznat kao hormon „bori se ili beži“ jer može da promeni ili isključi mehanizme preživljavanja koji ometaju funkcionisanje.
Pored hipokampusa, projekcija cingulum-hipokampusa (CGH-R) je ozbiljno izmenjena. Ovaj deo mozga pomaže u emocionalnoj regulaciji i obradi informacija. Iako se ne menjaju samo ove dve komponente mozga, postoji više od tri druga dela mozga koja su fizički promenjena. Stres i zlostavljanje mogu promeniti oblik i veze unutar mozga, a trauma takođe može uticati na prefrontalni korteks, koji pomaže u određivanju ponašanja, spoznaje i emocionalne regulacije. Ove promene u mozgu se obično dešavaju brzo i često utiču na pogođeno dete do kraja života, bez obzira da li su intervencije sprovedene.
Prema Beselu van der Kolku, psihijatru i stručnjaku za traumatski stres, negativna iskustva iz detinjstva mogu podstaći naš mozak da stalno oseća opasnost i strah. Ovo se može pripisati funkcionisanju amigdale u mozgu, često osetljivije na reakcije i manje okidače. Vremenom, reakciju straha pokreću manje preteće situacije u odnosu na osobu koja nije doživela traumu.
Sa ovim izmenjenim moždanim putevima i neuroreceptorima koji su osetljiviji na stresne situacije, logično je da pojedincu koji je doživeo traumu u detinjstvu treba izvor utehe za ova pojačana stanja straha. Privremeno je može pronaći u zavisnosti od droga i alkohola ili određenog ponašanja, uključujući poremećaje u ishrani, kockanje ili seksualnu zavisnost jer euforija koju ova ponašanja stvaraju uključuje talase hemikalija i drugih neurotransmitera u različitim oblastima nagradnog kruga u mozgu.
Baš kao što se promene u mozgu dešavaju usled traume, promene u mozgu se dešavaju i zbog zloupotrebe supstanci. Osoba koja je bila traumatizovana može imati neodoljivu potrebu za olakšanjem ili ispunjenjem i lakše pribegava rizičnijem ponašanju od onih koji nisu doživeli traumu. Droge, alkohol i druga visokorizična ponašanja mogu proizvesti velike navale dopamina, pojačavajući potrebu za njihovom ponovljenom upotrebom. U kombinaciji sa promenama u mozgu usled traume, potreba za većim naletima dopamina uči mozak da traži drogu umesto zdravijih mehanizama suočavanja – što na kraju dovodi do zavisnosti. Ovo brzo olakšanje može učiniti osobu još ranjivijom, stvarajući veće rizike za još traume.
Manifestacija traume iz detinjstva
Trauma se kod dece veoma često manifestuje na različite načine fizički, emocionalno i psihološki. Efekat traume fizički može proizvesti veće količine adrenalina i kortizola, aktivirajući procese “borbe, bekstva ili zamrzavanja” (eng. fight, flight, or freeze). Tokom vremena, ove reakcije mogu ponovo da se stimulišu u situacijama koje su možda pokrenule sećanja ili asocijacije na traumatski događaj, ali nisu nužno opasne po život.
Psihološke reakcije traume mogu se pripisati brojnim simptomima koji mogu uključivati:
- Iscrpljenost
- Tugu
- Anksioznost
- Utrnulost
- Disocijaciju
- Konfuziju
- Agitaciju
Iako su ovo neki od najčešćih simptoma, mnogi drugi simptomi se mogu videti kod osoba koje su preživele traumatski incident, ali nije neophodno da su bili pogođeni traumom.
Psihološki efekti traume iz detinjstva u odraslom dobu
Borba da se traumatska sećanja i reakcije na njih potiskuju u detinjstvu može biti iscrpljujuća. Žrtve traume mogu se osećati ranjivo. Da bi shvatili šta se dogodilo, pojedinci često razvijaju nove sisteme verovanja i interne mape kako bi mogli da se nose sa tim. Noseći sa sobom ove emocionalne rane tokom odrastanja, pojedinci mogu stvoriti negativne sisteme verovanja ili percepcije lažnog identiteta kako bi se zaštitili i osećali bezbedno i prihvaćeno. Uobičajeno je da pojedinci koji su doživeli traumu iz detinjstva zakopaju osećanja i hodaju svetom sa nezadovoljenim potrebama. Većina se plaši da će, ako pokažu svoje pravo ja, biti napušteni, odbačeni i nevoljeni. Ove nezadovoljene potrebe takođe mogu dovesti do zloupotrebe supstanci.
Još jedan psihološki obrazac koji trauma iz detinjstva može preneti u odraslo doba je negativan unutrašnji govor. Deca koja su preživela traumu u detinjstvu, u odraslom dobu mogu usvojiti mentalitet žrtve koji ih dovodi do osećaja bespomoćnosti i uverenja da nemaju kontrolu nad svojim životom. Kao deca možda nisu imali kontrolu nad svojim okruženjem ili situacijom, ali to ih ne primorava da ostanu žrtve do kraja života. Prekidanje tog ukorenjenog obrasca ponašanja je teško ali nije nemoguće uz terapiju i savetovanje.
Pored toga, ako je dete odraslo u porodici gde vlada nezdravo izražavanje besa, može početi da veruje da pokazivanje besa nije prikladno. Ako je traumatski incident koji je doživelo imao veze sa nasiljem ili besom, dete može početi da potiskuje bes i da veruje da je to nasilna emocija. Prelazeći u odraslo doba, pojedinci mogu potisnuti osećanja i biti nesposobni da izraze bes. U ovoj situaciji važno je zapamtiti da je bes normalna emocija koju svi doživljavamo. Osobe koje su iskusile ovu vrstu traume mogu nositi ljutnju sa sobom ali nemaju sposobnost da je izraze direktno, već to čine na pasivno – agresivan način.
Ako je dete doživelo traumu zbog zanemarivanja ili napuštanja, postoji mogućnost da je razvilo neku veštinu suočavanja kao što je potiskivanje besa, straha i frustracije kako ne bi ponovo bilo zanemareno. Iako nisu očigledni, svi prethodno pomenuti mehanizmi suočavanja se polako razvijaju tokom vremena i mogu rezultirati bržim putem do zloupotrebe supstanci kako bi se nadoknadile ove nezadovoljene potrebe i neizrečena osećanja.
Tretman zavisnosti zasnovano na traumi
Jasno je da traumu iz detinjstva i zloupotrebu supstanci treba istovremeno rešavati kao stanje komorbiditeta u okviru lečenja zavisnosti i nege zasnovane na traumi. Lečenje zavisnosti zasnovano na traumi je definitivan pristup zasnovan na uticaju traume na mozak i koristi ove informacije da diktira kliničku praksu i adresira simptome traume. Ovaj pristup nije nužno formulisan da adresiraju i obrade konkretan događaj, već simptome koji su sa njim povezani.
Iako postoji veliki broj pristupa lečenju zavisnosti na osnovu traume, postoje tri glavne tačke uključene u tretman traume u ovom kontekstu, a koji uključuju:
- Promovisanje razumevanja simptoma iz pristupa zasnovanog na jakim stranama
- Smanjenje rizika od ponovne traumatizacije pacijenta
- Ponudu i identifikaciju podrške koja je zasnovana na traumi.
Tretman zavisnosti zasnovan na traumi bazira se i na funkcionisanju autonomnog nervnog sistema koji reaguje na traumu. On se sastoji od simpatičkog i parasimpatičkog nervnog sistema, gde simpatički nervni sistem povećava stimulaciju uključujući povećanje srčane frekvencije, dok parasimpatički nervni sistem opušta pojedinca snižavajući broj otkucaja srca. Brojni modaliteti u tretmanu zasnovanom na traumi nude usluge koje pomažu u smanjenju prestimulisanog simpatičkog nervnog sistema povećanjem aktivacije parasimpatičkog nervnog sistema.
Ovi modaliteti mogu uključivati, ali ne ograničavaju se na sledeće:
- Individualna terapija
- Grupe za podršku
- Svesnost, joga, meditacija i tehnike opuštanja
- Dijalektička bihejvioralna terapija uključujući emocionalnu regulaciju i veštine tolerancije na opasnost
- Terapija desenzibilizacije
- Farmakoterapija
Pomaganje u rešavanju ovih suštinskih problema uz pomoć nege zasnovane na traumi može stvoriti bolju šansu u pomaganju pojedincima da stvore dugoročnu trezvenost. Osobe koje su doživele traumu u detinjstvu i koriste drogu i alkohol kao način da se izbore sa unutrašnjim nemirima povezanim sa ovim incidentima, čine to kako bi pronašli olakšanje, a ne zato što je to zabavan način navigacije kroz život.
Ako se Vi ili voljena osoba borite sa traumom iz detinjstva i zloupotrebom supstanci, tu smo da Vam pomognemo da živite život kakav zaslužujete. Pozovite besplatnu telefonsku liniju 0800 104 100 ili se javite putem maila: info@izlazak.org
Izvor: https://sobernation.com/childhood-trauma-substance-use-disorder/