„Svi sistemi su savršeno dizajnirani da postignu rezultate koje postižu.“ – Don Coyhis
Šta bi se desilo kada bismo upotrebu supstanci tretirali sveobuhvatnom, individualizovanom negom i dugotrajnom podrškom? Ne znamo u potpunosti; nikada nismo potpuno isprobali taj pristup za opštu populaciju. Znamo da vrsta nege koju pružaju doktori i drugi stručnjaci za osobe sa poteškoćama uzrokovanim nekim ličnim ili ponašajnim problemom, zaista donosi ohrabrujuće dugoročne rezultate, ali takva nega nije dostupna za nas ostale. To moramo promeniti.
Razmišljao sam o ovome otkako sam slušao podcast The Mayor of Maple Ave, koji je napisala i producirala novinarka Sara Granim, dobitnica Pulitzerove nagrade, o mladiću Shawn Sinsi iz Altoona u Pennsylvaniji, poznatog susedstva u kojem je odrastao kao „Gradonačelnik Maple Avenije“. Kao tinejdžer, Shawn je bio zlostavljan od strane Jerry Sandusky, trenera Pennsylvannia univerziteta, nakon čega je razvio zavisnost uzrokovanu traumom. Sistem servisa za poremećaj upotrebe supstanci ga je više puta izneverio, te je 4. septembra 2018. preminuo od predoziranja u 26. godini života. Osećao sam se poraženim na kraju podcasta, znajući da je toliko ljudi neumorno radilo decenijama kako bi pokušali da poprave niz zapanjujućih neuspeha koji su se brutalno isticali.
U ovom podcastu istaknuto je previše očiglednih nedostataka u načinu pružanja tretmana za probleme upotrebe supstanci, da bi se oni mogli razgraničiti. Otkriva se sistem usluga koji je nedovoljno finansiran. Sistem u kojem ljudi dobijaju kratkotrajnu negu nižeg intenziteta nego što je potrebno, koju pružaju dve vrste ljudi: dobronamerni ljudi i oni koji žele da profitiraju od visoko ranjivih osoba, što predstavlja jedan sistem razvijen u svetu koji ih uglavnom definiše kao nedostojne pomoći. Dok sam slušao epizode, razmišljao sam o svim ljudima koje poznajem a koji su posvetili svoje živote poboljšanju nege upravo u ovim sistemima. Iskreno govoreći, osećao sam se vrlo demoralisano na kraju podcasta jer uprkos svim njihovim naporima, ovo je ono što naš sistem nege prečesto daje. Gledao sam previše ljudi kako umiru na sličan način. Ovo je najznačajniji motivator za nastavak.
Jedno područje u kojem su naši sistemi zakazali kada je reč o Shawnu, jeste nepružanje integrisane nege za poremećaje upotrebe supstanci i mentalno zdravlje, uključujući usluge za tretiranje traume. Moje vlastito iskustvo proizašlo je iz vremena kada sam 14 godina vodio centar za dugotrajno lečenje sa dugoročnom licencom. Postojao je napor države da se poboljša javna nega za poremećaje upotrebe supstanci integracijom usluga za mentalno zdravlje, što smo i prihvatili. Obučili smo svoje osoblje, zaposlili savetnike za mentalno zdravlje, povećali naše medicinske i psihijatrijske usluge, proširili grupe i uopšteno poboljšali negu za naše klijente koji imaju poteškoće koje se javljaju u komorbiditetu sa drugim stanjima. Iako je to na neki način funkcionisalo, uprkos obećanjima, nikada nismo dobili niti jedan dodatni dinar za uključivanje ovakve nege u usluge. Finansiranje nege je u najboljem slučaju anemično. Ljudi dnevno prolaze kroz sistem nege, koji nje isparčan, što se opravdava brdima papirologije.
Na kraju, sve usluge koje smo dodali su smanjene, jer nismo dobili niti jedan novčić kako bismo ih ponudili klijentima. S obzirom na to da se ta pozadina ne otkriva, javnost onda to vidi kao neuspeh u tretiranju i okrivljuje pružaoce usluga kao nesposobne ili nebrižne, a zapravo je potrebno to posmatrati kao neuspeh infrastrukture finansiranja. Stigma potvrđuje sve predrasude o ljudima kojima se ne može pružiti pomoć i koji ne zaslužuju negu koju pružaju nekompetentni pružatelji usluga. Ovako se obično priča.
Podcast takođe govori o neuspesima podrške osoba sa iskustvom. Kao i većina usluga koje se pružaju ljudima, one bolje funkcionišu ako ulažemo u superviziju. Nikada ne bismo ni sanjali da ćemo na takav način slati radnike drugih profesija na posao. Ako učenik/ca završi školu za medicinske sestre, ne smeštamo ga/je na odeljenje za intenzivnu negu prvog dana ili uopšteno bez pomnog nadzora, no to je upravo ono što radimo u oblasti poremećaja zloupotrebe supstanci, često zbog toga što tom području jednostavno nedostaju resursi za bilo koji drugačiji način. U jednoj od epizoda, podcast govori o svetu „divljeg zapada“ kuća za oporavak. Predlaže se poboljšanje regulative za obnovu kuća za oporavak, što zvuči dobro sve dok se ne uzme u obzir da su troškovi takvog postupka natovareni na pleća siromašnih stanovnika koji borave na takvim mestima. Visoki troškovi teraju ih na ulicu ili, ako imaju sreće, u jeftina prenoćišta. Poziva se na integraciju tretmana poremećaja upotrebe supstanci sa zdravstvenom zaštitom uprkos našem nedavnom istraživanju, MOGUĆNOSTI ZA PROMENU – Analiza upotrebe droga i stigme oporavka u američkom zdravstvenom sistemu, koja pokazuje visoku stopu stigme prema ljudima poput mene. Ne osećamo se dobrodošli u zdravstveni sistem u kojem doživljavamo užasan tretman i široko rasprostranjenu diskriminaciju.
Možda zvučim kritično prema podcastu, ali nisam. To je vrhunsko novinarstvo. Identifikovani problemi u njemu su očigledni i vrlo stvarni. Ipak, zavisnost je možda naše najsloženije stanje i mi je stalno želimo uokviriti jednostavnim rečima kao što želimo uokviriti i njeno rešavanje. Pretpostavljam da će za one koji ga odslušaju to biti neka vrsta Rorschachovog testa za ono što neko vidi kao pokvareno u našem sistemu usluga. Ali kao osoba koja provodi puno vremena razmišljajući kako popraviti stvari, znam da se iza svakog rešenja koje zvuči jednostavno, krije deset problema.
Ne postoji jedan pravi tretman ili čak jedna intervencija koju možemo primeniti kako bismo sve popravili. Najlakši način koji sam pronašao da to istaknem je da uzmemo u obzir karcinom. Kada se dijagnostikuje karcinom, znamo da ono što smatramo uspehom je petogodišnja remisija i imamo dugoročnu, raznoliku intervencijsku strategiju potpuno individualizovanu za ono što deluje od slučaja do slučaja na temelju najboljih naučnih podataka koje imamo. Karcinom je široka kategorija patologije koja se proteže od spore ćelijske deobe na početku benigne do agresivne, progresivne, po život opasne ćelijske mutacije. Primenjujemo čitav niz tretmana i podrške kada otkrijemo karcinom. Fokusiramo se na dugoročno rešavanje s obzirom na vrstu karcinoma koju osoba ima, u kojem stadijumu se nalazi, gde se nalazi i koliko se proširi, složena razmatranja utemeljena na nauci.
Znamo da je, poput karcinoma, rana intervencija poremećaja upotrebe supstanci ključna, što je duže poremećaj nedovoljno tretiran ili nije tretiran nikako, teže ga je rešiti. U isto vreme kada se ova tragedija odvijala, radio sam na organizovanju saslušanja u Generalnoj skupštini o tome kako smo izgubili većinu naše infrastrukture za pružanje usluga mladim ljudima ovde u Pennsylvaniji. Usluge se najčešće ne pojavljuju dok ova deca ne postanu punoletna i nakon što dođu u sistem krivičnog pravosuđa, što je propast. Bilo je potrebno nekoliko godina za uspostavljanje rasprave i od tada se nismo daleko pomaknuli kada je reč o nezi mladih ljudi, uočavajući trendove koji zabrinjavaju u pogledu mladih i zloupotrebe droga nakon pandemije.
Govorio sam o tome kako niska društvena očekivanja da ljudi postanu bolje utiče na uspostavljanje sistema nege koji pruža daleko manje od onoga što je ljudima potrebno za tretiranje. Znamo da je bilo šta manje od 90 dana nege za osobu sa poremećajem upotrebe supstanci neefikasno, a ipak smo izgradili čitav sistem nege koji pruža samo deo toga onima kojima je potrebno u pogledu tretiranja i gotovo ništa izvan toga za podršku u zajednici. Naš sistem tretmana je dizajniran da obezbedi manje od minimalne učinkovite doze nege za gotovo sve Amerikance! Analogno, potrebno je 10 dana uzimanja antibiotika da bi se otklonila infekcija i samo dva dana uzimanja antibiotika, kao vid tretmana, a zatim okrivljavanje pacijenta što nije izlečen kada se infekcija vrati.
Možda je jedini smer, koji ima smisla, ispitati stabilnost dugoročnog oporavka, kada se on može postići i raditi unazad od te tačke kako bi se proces bolje razumeo i kako bi se što većem broju ljudi obezbedili potrebni resursi da se oporavak dostigne. To se naziva paradigma petogodišnjeg oporavka i temelji se na statistici da 85% ljudi koji ostanu u oporavku pet godina ostaju u oporavku do kraja života. Kako bismo to uradili, morali bismo ponovno preurediti naše sisteme.
Možemo li zamisliti sistem u kojem ljudi mogu pristupiti rezidencijalnoj nezi bez odlaganja ili zamršenih procesa odobravanja, ostati tamo onoliko vremena koliko im je potrebno, a zatim se vratiti u zajednicu kako bi učestvovali u tretmanu i obrazovanju prilagođenom uzrastu? Ako ne, trebali bismo se zapitati zašto nam takva vizija izmiče. Predoziranje drogom košta jednu naciju trilion dolara godišnje, a posledice upotrebe alkohola i droga nadmašuju te troškove u odnosu na to kako ih merimo. Na to gledamo kao na „one ljude“ koji su sami sebi to uradili. Jedna od stvari koje Shawnova priča tako jasno prikazuje jeste da nije tako jednostavno. „Oni ljudi“ smo mi.
Niko nema rešenje, a postoji ogromna inercija da se stvari održe onakvima kakve jesu. Ceo naš sistem izgrađen je da isporučuje upravo ono što trenutno dobijamo. Možda je to prevelik zahtev za reformom čitavog našeg sistema. Šta bi se desilo kada bismo pokrenuli demonstracijski projekat u prosečnoj zajednici negde u SAD i u toj zajednici pružili sve što je ljudima potrebno da dugoročno budu bolje? Pretpostavljamo da bismo naučili da bi to uštedelo novac i živote. Do tada, čini se da su životi onih koji pate važni samo porodicama koje doživljavaju ove tragične gubitke. Vreme je da to promenimo, čak i kad bismo to pokušali u maloj meri, možda bi se pokazalo da bi to bilo vredno uraditi u svim zajednicama širom SAD.
Najvažnije viđenje gradonačelnika Maple Avenije koje treba shvatiti i podržati jeste da se slične priče odvijaju svuda oko nas i da moramo da delujemo kako bismo osigurali da kraj ovih priča uključuje oporavak i vrstu života kakvu poznajemo, te da to može biti moguć ishod za ljude poput mene, kada nam se pruži odgovarajuća nega u pravom trajanju sa neophodnim fokusom na dugoročnu podršku.
Toliko dugujemo svakom Shawnu koji traži pomoć od naših sistema nege.
Izvor: https://recoveryreview.blog/2023/03/01/moving-beyond-a-system-of-care-designed-to-fail-us/