Zavisnost od droga nosi sa sobom posledice, ne samo za pojedinca već i za njegove najbliže. Članovi porodice osobe sa problemom zavisnošću od droga često doživljavaju negativne posledice koje se odnose na porodične odnose, društveni život i mentalno zdravlje (Orford i sur., 2010.; Richert i sur., 2018; prema Flensburg, Richert i Fritz, 2022). Objektivno porodično opterećenje uključuje vreme i energiju koju srodnik troši na brigu o zdravlju i nezi osobe zavisne od droga, a subjektivno porodično opterećenje se odnosi na emocionalni stres koji sa sobom donosi čitava situacija u kojoj se porodica našla. Članovi porodice opisuju osećaje kako je to biti zatvoren u kući, izolovan od drugih i osećati se odgovoran za dobrobit osobe sa problemom zavisnosti od droga. Ovi emocionalni stresori su često iskazani kroz zabrinutost, anksioznost, stid i krivicu (Sales, 2003; Schene, 1990; prema Flensburg, Richert i Fritz, 2022).
Zavisnost deteta od droga se često dovodi u vezi sa vaspitanjem i uslovima u porodici (Smith & Estefan, 2014), što može dovesti do toga da roditelji budu ispitivani i okrivljeni od strane ljudi oko njih. Stigma koja dolazi s zavisnošću od droga tako pogađa ne samo pojedince, već i njihove roditelje (Corrigan et al., 2006; Jackson et al., 2007; McCann & Lubman, 2018). Zaključuje se da su članovi porodica osoba sa mentalnim zdravstvenim problemima ili zavisnim od droga često doživljavali predrasude i diskriminaciju na osnovu toga što su bili povezani sa nekim ko je obeležen stigmom. To je nešto što je Goffman (1963) definisao kao udruženu stigmu.
Brojni roditelji biraju da probleme svoje dece zadrže unutar porodice zbog toga što su zabrinuti kako bi ih drugi percipirali i reagovali na njih (Barnard, 2005; Choate, 2015; Jackson, 2018; Usher i sur., 2007). Ove brige su dovele mnoge roditelje do izolacije od rodbine i prijatelja (Groenewald i Bhana, 2016; Mafa i Makhubele, 2019, 2020; McDonagh i sur., 2019; prema Flensburg, Richert i Fritz, 2022). Jedan od važnih motiva ljudskog ponašanja i postupaka je želja da se izbegne stid. Kako stid nastaje u interakciji sa drugima, ulaže se napor da se izbegne interakcija koja može izazvati taj osećaj, te se povlačenje može smatrati prirodnim delom reakcije.
McCann i Lubman (2018) ističu kako su roditelji odrasle dece sa problemom zavisnosti od droga iskusili nedostatak znanja i empatije, kao i optužujuće stavove unutar svojih društvenih mreža. Reakcije drugih mogu dovesti do povećanja roditeljskog samooptuživanja i samostigme (Hlungwani i sur., 2020; Mafa i Makhubele, 2019; Mathibela i Skhosana, 2021).
Nepredvidljivo ponašanje dece i često rizičan životni stil su još neki od razloga zašto se smanjuje društvena interakcija roditelja. Dnevne rutine, aktivnosti i odmori izvan kuće se otkazuju zbog straha od onoga šta bi se moglo desiti ako roditelji ne bi bili dostupni svojoj deci (Orford i sur., 2010). Pomoću koncepta porodičnih nevolja Ara Francisa (2012) mogu se objasniti ove, ponekad, drastične promene u životu roditelja. Porodica je jedinstvena jedinica u kojoj se donose odluke i gradi svakodnevni život, pa su društvena interakcija članova porodice, obeležja identiteta i uloga pod uticajem odnosa unutar porodice. Francis (2012) je identifikovao četiri dimenzije porodičnih problema. (1) ‘Remećenje rutine’, kako je dete razvilo problem, dnevne rutine roditelja i očekivani društveni poredak su narušeni tako što su primorani da više vremena posvete roditeljstvu. (2) ‘Poremećaj izvođenja uloga i istaknutih identiteta’, porodične nevolje mogu se uporediti sa domino efektom jer ugrožavaju identitete i samoiskustva roditelja. (3) ‘Poremećaj odnosa’, nedostatak vremena i iskustvo sa udruženom stigmom doveli su do društvene izolacije. (4) ‘Unutrašnji nemir’, život koji su roditelji zamislili za sebe i za svoje dete je poremećen što dovodi do osećaja tuge i različitosti.
Roditelji dece sa problemom zavisnosti od droga često osećaju krivicu i stid, te se porodični teret, porodični problemi, stigma i samostigma mogu posmatrati kao blisko povezani pojmovi koji mogu biti korisni za razumevanje iskustava roditelja. U ovoj studiji fokus je na tome kako sami roditelji opisuju svoju situaciju i kako su se njihovi životi promenili zbog problema zavisnosti njihove dece. Važan cilj studije je doprineti dubljem razumevanju procesa stigmatizacije kroz koji prolaze mnogi roditelji dece sa problemom zavisnosti od droga vezanog za njihove neformalne mreže. Opšta svrha studije je istražiti kako osećaji krivice i stida kod roditelja utiču na njihov društveni život i interakcije, te kako se nose sa udruženom stigmom koja često dolazi sa detetom zavisnim od droga.
Studija se temelji na 32 polustrukturirana intervjua sa roditeljima odrasle dece sa problemom zavisnosti do droga, u kojoj su se pojavile tri teme: (1) iskustva krivice, stida i stigme, (2) uticaj na društveni život i odnose i (3) strategije za smanjenje krivice i stida.
Roditelji dece sa problemom zavisnosti od droga postali su potencijalne mete za optužbe i krivicu. U velikoj meri su za to zaslužni i oni sami. Davali su različita objašnjenja problema svoje dece. Međutim, zajedničko većini roditelja bilo je to što su tražili i objašnjenja vezana za njihovo roditeljstvo, čak i u slučajevima kada su i sami smatrali da su deca imala dobro i sigurno detinjstvo. Iako su mnogi roditelji sebe videli kao osobe pune ljubavi i brige, prigrlili su opštu sliku zavisnosti od droga kao rezultat neuspešnog roditeljstva.
Roditelji su iskusili da ljudi oko njih ne razumeju situaciju u kojoj se nalaze. Neki su davali nepoželjne savete, dok su drugi bili skloni kriviti njih kao roditelje i smatrati ih odgovornima za situaciju u kojoj se nalazi njihovo dete. Mnogi roditelji su osećali da se moraju braniti od negativnih stavova ljudi iz njihove okoline, koji su implicirali da su pogrešili i da su oni kao roditelji na neki način krivi za situaciju svoje dece. Nisu bili okrivljeni samo u vezi sa činjenicom da je njihovo dete razvilo problem sa drogom, već su takođe smatrani odgovornima za detetov nastavak upotrebe droga i za oporavak.
Mnogi roditelji su izrazili nesigurnost o tome šta drugi misle i osećaju o njima kao roditeljima, te strah od toga kako bi se okolina prema njima odnosila ako bi otkrili probleme svoje dece. Delili su to samo sa najbližima i izbegavali određene društvene situacije iz straha da im se ne postave pitanja na koja ne žele odgovoriti ili da ne budu etiketirani kao propali roditelji.
Vreme i trud, koji su roditeljima bili potrebni da se nose sa situacijom u kojoj su njihova deca, oduzimali su energiju i često su roditelje dovodili do toga da žrtvuju svoje društvene živote. Drugi aspekt bila su negativna iskustva roditelja u susretima sa drugima, što ih je dovelo do toga da postanu još selektivniji u svojim društvenim kontaktima. Roditelji se povlače iz odnosa kako bi se zaštitili od znatiželjnih pitanja drugih, tj. pitanja na koja jednostavno ne bi imali snage odgovoriti. Mnogi roditelji donose odluku da se izoluju iz društvenog konteksta, jer nose stid i krivicu zbog problema svoje dece, ali i zbog straha da ih drugi ne ispituju.
Strategije za smanjenje krivice i srama
Roditelji su se na različite načine nosili sa svojom osećajem krivice, stida i odnosima sa drugima. Međutim, postojao je zajednički obrazac – nakon što su u početku odlučili sami rešavati situaciju, mnogi roditelji su počeli osećati potrebu da se povere nekome ili da potraže podršku. Baš kao što stid može biti snažan motiv za povlačenje, tako i čežnja za razumevanjem i pripadanjem može biti jednako jaka.
Nekoliko roditelja govorilo je o važnosti otvorenosti i razgovora sa drugima o problemima, iako je to zastrašujuće i izazovno. Neki od njih su opisali kako je otvorenost smanjila stid, pružila priliku za pomoć i podršku, te smanjila izolaciju ili usamljenost. Takođe, roditelji su govorili o tome kako je dobro razgovarati sa ljudima koji imaju slična iskustva, te kako im to često olakšava interakciju i smanjuje njihov osećaj krivice kao roditelja deteta sa problemima.
Kako bi se nosili sa osuđujućim stavovima drugih, neki roditelji su se okrenuli društvenim kontekstima gde imaju priliku sresti osobe sa sličnim iskustvima. Ovi se konteksti takođe mogu protumačiti kao siguran prostor u kojem mogu biti iskreni na način na koji inače ne bi mogli bili. To su npr. udruženja u kojima se mogu sresti ljudi sa vlastitim iskustvima problema sa drogom. Za neke roditelje je to značilo oslobađanje od krivice i stida, te priliku za povećanu društvenu interakciju. I neformalna i profesionalna podrška za članove porodica pojedinaca sa problemom zavisnosti od droga bitna je za smanjenje krivice, stida i stigme.