Kada bi učinkovito rešavanje zavisnosti bilo lako i jednostavno, već bismo to učinili. U stvarnosti, to je stanje sa više aspekata, koje prkosi jednostavnim rešenjima. Postoje složeni genetski i faktori okoline koji podstiču kontinuiranu i problematičnu upotrebu i zavisnost koja nije u skladu ni sa definicijama ni sa ček listom koju obično koristimo. Zbog toga se mi, tokom toliko decenija, još uvek borimo sa time kako definisati i pristupiti zavisnosti. Značajan faktor zbog kojeg nije razvijena šira društvena podrška jeste preterano pojednostavljivanje kontiniuma zavisnosti od upotrebi supstanci i njenih posledica.
Imali smo mi i svoje uspehe. Pre dvadeset godina, zajednica za oporavak fokusirala se na dugoročne, višestruke strategije za oporavak kako bismo proširili napore za oporavak u celom društvu. Hvala Upravi za zloupotrebu supstanci i usluge mentalnog zdravlja (engl. Substance Abuse and Mental Health Services Administration, SAMHSA) što vodi ovaj proces. Radili smo na preusmeravanju napora sa tretmana akutne nege na dugoročne napore za oporavak u zajednici. To je odjeknulo, jer je u to vreme baš tako nešto trebalo. Uprkos našoj različitosti u zajednici za oporavak, nalazili smo zajednički jezik i ciljeve u građanskim raspravama usmerenim na rešenja. Ovo je primer strategije na kojoj smo sarađivali sa mnogim grupama, radeći zajedno. Naši su napori isplatili dividende. Ključno je bilo razvijanje usluga koje su bile široko podržane isticanjem vrednosti oporavka umesto usredotočenosti na patologiju.
Ne bismo smeli zanemariti činjenicu da kada teški poremećaj upotrebe supstanci ostane nerešen, on razara čitavo društvo. U Portugalu postoje Komisije za uveravanje (engl. Dissuasion Commissions) sa dobrim razlogom, koje mogu vršiti pritisak na ljude da potraže pomoć (što se inače dešava na zahtev). To je još jedna stvar koju nemamo. Uspeli su se rešiti trgovine droga na otvorenom. Portugal je dekriminalizovao droge, ali nisu prestali kažnjavati korišćenje droga, što su dve različite stvari. Trebamo obratiti pažnju na to da smo čak i kao društvo veoma različiti od Portugala. Izgleda da smo fokusirani samo na deo njihovog rešenja. Čini se da je to ono što najbolje radimo.
Postavlja se pitanje kako ćemo sa dostojanstvom i poštovanjem podržati osobe koje zloupotrebljavaju droge, istovremeno uravnotežujući jedinstvene rizike upotrebe droga i zavisnosti za društvo? Nedavno sam naišao na članak, u kojem dr. Keith Humphreys piše o tome “kako preneti uverljiviju poruku u vezi s zavisnošću kao medicinskim poremećajem”. Mislim da ovo sadrži neke odgovore.
Kao što dr. Humphreys primećuje, iako zavisnost deli mnoge karakteristike sa drugim medicinskim stanjima poput dijabetesa i bolesti srca, za razliku od tih stanja, zavisnost ima visoki nivo negativnih spoljnih posledica. To utiče na to kako pristojni i razumni ljudi reaguju na osobe sa poremećajima zavisnosti. Obzirom na uticaj zavisnosti na društvo, može se očekivati da će ljudi imati vrlo negativne stavove o osobama sa problemom zavisnosti. Kako dr. Humphreys piše, uobičajeno je primetiti da postoje žrtve naše upotrebe droga i da fokusiranje na pomoć ljudima u oporavku, kao što sam ja, nikako nije pokušaj da se ta šteta minimizira.
Nakon što smo primetili i iskusili vrlo negativne stavove, čak i u našim centrima medicinske brige, što je navedeno prošle godine “izvedi osobu zavisnu od droga iz bolnice na parking i upucaj je”, očigledno je da društvo još uvek ima vrlo visok nivo stigme prema celokupnoj populaciji osoba sa problemom zloupotrebe supstanci. Saradnja moje organizacije sa Elevystom i RIWIjem, na inicijalnom istraživanju percipirane stigme u Sjedinjenim Američkim Državama, to dokazuje. Pronašli smo puno toga zajedničkog, znatno više od svih razlika u stavovima koje imamo. To je vrlo produktivan proces. Konsenzusna izjava je da je stigma naša najveća prepreka. Moramo poboljšati percepciju javnosti o nama.
Negativne percepcije o osobama sa problemom zloupotrebe supstanci su razumljive iz više aspekata. Osobe sa problemom zavisnosti, kao što sam ja, (koje nisu u oporavku) upravljaju motornim vozilom pod uticajem supstanci i to može rezultirati ubijanjem nekoga. Možemo uzrokovati teške traume porodicama, pa čak postati nasilni pod uticajem supstanci poput alkohola i metamfetamina. Takođe, možemo predstavljati rizik za društvo, pa to zahteva intervencije organa za sprovođenje zakona. Trebali bismo se fokusirati na načine koji smanjuju haos i opasnost na ulicama, održavati ljude u životu i rešavati probleme nasilja povezanog sa zavisnošću, bez refleksnog izolovanja ljudi koji koriste droge u kaveze. Trebamo se držati ciljeva dugoročnog oporavka, jedinog pravog načina za smanjenje broja osoba zavisnih od droga u našim zajednicama. Čini se da gubimo taj fokus i ja sam zabrinut.
Naš veliki problem je to što se na zavisnost gleda ili kao na medicinsko stanje ili kao na stanje u kojem se, jednostavno, lišava slobode svako ko ima taj problem. Ovo poslednje očito nije rešenje. U stvarnosti je to zdravstveno stanje, ali i pitanje javne sigurnosti. Pretvaranje u ili/ili problem previše je pojednostavljeno. Doktor Humphreys nas podseća da je važno priznati ove štetnosti za društvo, čak i dok pozivamo na saosećanje i razvijanje učinkovitih načina za poboljšanje društvene percepcije o osobama sa problemom zavisnosti. Zavisnost nije dijabetes ili bolest srca u odnosu na to šta čini našem društvu. Moramo smisliti način da poručimo kakvu vrednost ima pomoć ljudima u procesu oporavka i, takođe, priznati kakav je rizik za društvo ako se ne podrži više ljudi u oporavku.
Potrebno je poslati jasne poruke, ako želimo poboljšati percepciju javnosti o upotrebi supstanci i zavisnosti u Americi. Takođe moramo priznati štetu koje naše društvo doživljava uključujući i povećanje od 24% smrtnih slučajeva povezanih sa alkoholom na autocestama, smrtnih slučajeva od predoziranja koji se nastavljaju kretati u krivom smeru, te verovatnoću povećanja kriminala zbog povećane prevalencije korišćenja metamfetamina na ulicama. Rizikujemo da se ravnoteža pomakne ka rešenjima baziranim na zakonu i redu koja će našu najmarginalizovaniju braću i sestre masovno strpati u zatvorske ćelije u bližoj budućnosti, jer je društvo umorno od štete koju mi nanosimo. To bi možda bilo čak i gore od naše rastuće stope smrtnosti.
Moje vlastito iskustvo sa zavisnošću, oporavkom i višedecenijski rad naglašava dihotomiju zavisnosti. Veliki broj ljudi sa problemom zavisnosti su sjajni ljudi. Međutim, u aktivnoj zavisnosti nanosimo veliku štetu i sebi i drugima oko nas. Zaista možemo biti vrlo destruktivni. Ne bih sada ni pomislio da uradim mnoge stvari koje sam radio u periodu aktivne zavisnosti. Znam da nisam jedini. To je zbog načina na koji zavisnost utiče i na izvršne funkcije i na limbički sistem. Znamo da osobe koje su zavisne nemaju u potpunosti kontrolu nad svojim sposobnostima. Zbog toga mi pravimo takvu štetu u aktivnoj zavisnosti. Od ključne važnosti za jačanje podrške javnosti je pravilno formulisanje zavisnosti uz priznavanje štete koju činimo društvu, kao i krug traume koji potiče iz zavisnosti. Trebali bismo razmotriti sledeće:
- Ljudi koji zloupotrebljavaju supstance zaslužuju naše saosećanje i empatiju.
- Uključivanje osoba koje koriste supstance sa stavom da zaslužuju puno poštovanje, verovatnije će ih dovesti do traženja pomoći, podrške i ostvarenja dobrog zdravlja.
- Ljudi sa problemom zavisnosti ponekad mogu ugroziti svoje živote i živote ljudi oko sebe. Vrlo je realna zabrinutost za javnu sigurnost vezano za zloupotrebu supstanci.
- Osobe s teškim problemima zloupotrebe supstanci se, takođe, mogu upetljati u nezakonito ili čak nasilno ponašanje dok su u mukama zavisnosti. Takvo ponašanje ne ukazuje na to ko smo mi u procesu oporavka.
- Pomaganje osobi zavisnoj od droga da se oporavi prilično smanjuje rizik od opasnog ili neprikladnog ponašanja i u konačnici je najučinkovitiji način za smanjenje broja osoba zavisnih od droga širom zemlje.
- Odgovarajuća briga i podrška vodi ka oporavku, kao mogućem ishodu za osobe sa poremećajem upotrebe supstanci. Usmeravanje sredstava na ovaj cilj povećaće broj osoba u oporavku, poboljšati zdravlje i sigurnost celokupne zajednice i dugoročno uštedeti mnogo resursa.
Naša vlastita istorija lečenja zvisnosti i oporavka stvara brigu. Istorija oporavka u Americi nije linearna, baš kao ni svi drugi aspekti istorije. Bill White je to pokazao svojim uticajnim delom Ubijanje zmaja (engl. Slaying the Dragon). Postoji „dva koraka” napred, jedan (dva ili čak tri) korak (a) plesa unazad kroz godine. Krećemo se od osećanja i podrške ka kažnjavanju zavisnosti tokom dugog perioda i onda se na kraju eventualno vraćamo prema sa osećanju i podršci. Mnogo je razloga zbog kojih se to događa, a jedan od njih je kako previše pojednostavljujemo slanje naših poruka.
Deo problema je kako smo neiskreno prikazivali korišćenje droga. To je bilo destruktivno. Svako ko je gledao Ludilo trave (engl. Reefer Madness) i ima iskustva sa kanabisom procenio bi da propagandni film dramatično precenjuje rizike ove droge. Kao rezultat toga zanemario sam sve stvarne rizike. Mogao sam reći da ono što prikazuje ovaj film nije istina tako da sam ignorisao sve navedene rizike o kojima sam slušao na časovima o zdravlju. Pušio sam travu i smejao se tokom celog filma. Sada se prikazuje kao da nema nikakvog rizika, što takođe nije tačno. Platićemo i za to.
Na sličan način, normalizacija destruktivne upotrebe droga na ulicama pogodiće veliki deo nacije kao neprikladan odgovor koji ultimativno neće podržati. Podcenjivanje rizika za društvo od normalizacije problematične upotrebe droga može dovesti do negativne reakcije američke javnosti koja trpi kolateralnu štetu. Neiskreno je pretvarati se da je zavisnost poput bilo kojeg drugog medicinskog poremećaja i da osobe sa problemom zavisnosti ne mogu stvoriti dodatne negativne posledice. Ulepšavanje uticaja koji imaju osobe koje koriste droge na društvo, vrlo je rizična strategija. Istina je da ljudi koji su zavisni od droga zaslužuju saosećanje, kao i da predstavljamo vrlo realne rizike za javnu sigurnost. Činimo veliku štetu kao rezultat zavisnosti. To treba razmatrati paralelno, a ne kao ili/ili. Moramo priznati složenost izazova kako bismo razvili učinkovite strategije. Ako krenemo od toga, to nam može pomoći da dođemo do tačke u kojoj možemo pružiti podrobnije argumente za podršku naporima za smanjenje štete i oporavak, koji mogu i rade ruku pod ruku na podršci zdravlju i dobrobiti naših zajednica.
To je samo moje mišljenje o medicinskom poremećaju koje nije kao kod ostalih.
Towards More Compassionate Care for Not Just Another Medical Disorder (recoveryreview.blog)