Ljudi ne veruju onim ljudima koji umereno konzumiraju ili se suzdržavaju od upotrebe supstanci, posebno alkohola. Čini se da oni koji to rade osuđuju sve ostale gledajući ih sa visine. Pretpostavljam da neki to zaista i rade, ali ne mislim da većina nas to čini. Zapravo, često se trudimo da se prilagodimo upotrebi kako bismo izbegli izazivanje nelagodnosti kod ljudi koji nas okružuju. Čak i redefinišemo proces oporavka kao upotrebu kako bismo se prilagodili društvenoj nelagodnosti prema apstinenciji od upotrebe droga, uključujući alkohol. To donosi mnogo negativnih posledica kako za osobe koje su zavisne, tako i za nas koji smo u procesu oporavka. Kao što je to uvek bilo kroz istoriju, dinamiku podstiču entiteti koji su profitno motivisani ka prodaji adiktivnih supstanci.
Zloupotreba supstanci i dalje se posmatra kao moralni neuspeh koji je duboko ukorenjen u našem društvu. Zavisne osobe prikazuju se kao osobe sa manama koje zloupotrebljavaju supstance usled svog poremećenog karaktera. To je mač sa dve oštrice. Dok se zavisnost posmatra kao moralni neuspeh, proces oporavka se takođe posmatra sa nepoverenjem. Loši ljudi koji pokušavaju da budu dobri. Prljavi ljudi koji pokušavaju da postanu čisti. Reformisani moralisti koji osuđuju ponašanje ostatka društva. Moramo da odvratimo ljude od teške upotrebe supstanci koja remeti društvo, ali nas to istovremeno izoluje onda kada pronađemo oporavak.
Stanje oporavka mnogo znači ljudima poput mene. To je sam život. Ukoliko ostanemo na istom putu, mi smo robovi zavisnosti i rane i bolne smrti. Iako ovo možda nije uvek tačno za osobe sa blažim oblicima zloupotrebe, to je naša stvarnost. Prihvatanje štetne upotrebe droga poput alkohola, kanabisa, metamfetamina ili kokaina bez naglaska na intervenciji za ljude poput nas, postaje prihvatljiva praksa u programima i politikama našeg sistema.
Apstinencija je dugo vremena bila centralni element oporavka, onako kako ga definišu ljudi sa teškim poremećajima upotrebe supstanci, a na osnovu njihovog ličnog iskustva. Apstinencija je ključna za ljude koji se nalaze na kraju ovog spektra, za koje upotreba često dovodi do patnje i smrti. Stavljanje svega pod termin „oporavak“ u najboljem slučaju je beskorisno, jer se na taj način spaja zloupotreba supstanci koja može dovesti do teških stanja u kojima ih osoba konzumira do smrti ukoliko nije u apstinenciji.
Neka od ovih pomeranja u fokusiranju na normalizaciju upotrebe proizlaze iz veoma legitimne želje da se ljudi koji koriste droge tretiraju na humaniji način. To bi trebalo da radimo. Možda nema goreg iskustva u našem zdravstvenom sistemu od toga da te posmatraju kao narkomana. Naši kolektivni negativni stavovi i loše ophođenje prema osobama sa poremećajima upotrebe supstanci igraju veliku ulogu u tome što ove osobe ne traže pomoć. Ipak, moramo da budemo oprezni da to radimo na načine koji ne normalizuju problematičnu upotrebu droga i zavisnost, na načine koji dozvoljavaju ljudima da nastave da pate pod izgovorom slobodnog izbora. Zavisnost je stanje mozga koje utiče na kogniciju. Ovaj pokret nenamerno stvara dodatnu patnju za osobe sa ozbiljnim poremećajima upotrebe supstanci.
Nedostaje nam konsenzusna terminologija da opišemo ove nijanse, što konceptualizaciju izlečenja od zloupotrebe droga i zavisnosti u celom spektru čini izazovnijom. Nedostaju nam odgovarajuća razgraničenja u vezi sa poremećajima upotrebe supstanci (eng. Substance Use Disorders – SUD) i njihovim lečenjem. Upotreba supstanci, zloupotreba i zavisnost nalaze se na kontinuumu. I lečenje od poremećaja upotrebe supstanci takođe leži na kontinuumu. Osoba sa „blažim“ oblikom poremećaja zloupotrebe droga može doživeti veoma različite dinamike u vezi sa svojom upotrebom ili se čak nalaziti u ranoj fazi ozbiljnijeg poremećaja zloupotrebe droga.
Oporavak postaje opšti termin koji označava bilo kakav oblik promene. Moramo da razvijemo taksonomiju koja bi opisala ove nijanse na načine koji potvrđuju lečenje i pomažu daljem razumevanju zloupotrebe supstanci, zavisnosti i kontinuiteta lečenja, uključujući i apstinenciju, koja se kroz istoriju doživljavala kao oporavak za one sa tim životnim iskustvom.
Brian Coon je nedavno objavio blog „Sistemi orijentisani na oporavak“ i „Upravljanje oporavkom“ polako postaju „Sistemi nege orijentisani na korišćenje“ i „Upravljanje korišćenjem“. On napominje kako postoji sve više otpora prema apstinenciji od upotrebe supstanci za osobe koje su zavisne u tretmanima. Govori o tome kako primećuje pomak prema definisanju oporavka na način koji uključuje upotrebu kao normu, zamenjujući apstinenciju kao centralni element oporavka. I dok neki ljudi mogu umereno da koriste supstance, zaista postoje stvarni rizici od prenaglašavanja te umerenosti kao puta za osobe koje su zavisne. Istorija obiluje primerima kako se to tragično završava za one od nas sa najtežim oblicima ovog stanja.
Pre nekoliko meseci na večeri sam razgovarao sa ljudima u oporavku iz različitih delova zemlje. Kako je večera odmicala, diskusija se svela na to kako sveprisutni pogledi na smanjenje štete dovode određene ljude u dugoročnom oporavku do toga da napuste apstinenciju i eksperimentišu sa umerenošću. Razgovarali smo o nekim tragičnim posledicama koje smo primetili. Svako je imao neku priču, ali su govorili i o tome kako je to tabu tema u nacionalnoj zajednici za oporavak, jer se kolektivno krećemo prema prilagođavanju zavisne upotrebe droga u paradigmu oporavka.
Zagovornici oporavka širom zemlje su na društvenim mrežama podržali California Sober nakon što je Demi Lovato govorila o njegovim vrlinama, što je uključivalo pušenje marihuane. Isti ti krugovi zagovornika oporavka utihnuli su na društvenim mrežama kada je nedugo nakon toga Demi javno promenila svoj stav, naglašavajući da je „biti čist“ jedini način za nju. Drago mi je da je ona dobro. Priloženi članak govori o tome kako umerenost često ne uspeva za ljude, kao što se to dogodilo i Demi.
Na društvenim mrežama mogla se čuti igla kako pada. Cilj nekonzumiranja droga kao načina da se izbegne smrt usled zavisnosti uglavnom je zaboravljen u mnogim našim krugovima. Normalizacija upotrebe čini se primarnim ciljem interesnih grupa koje deluju na našem prostoru. Nekonzumiranje droga postaje abnormalno stanje. Oni koji odluče da ne konzumiraju droge kako bi održali svoje živote prikazani su kao manjina koju treba marginalizovati. Elitisti kojima se ne veruje, što se uklapa u našu kulturu orentisanu prema korišćenju kao normalnom stanju. Pokret za oporavak redefinisan je za 180 stepeni. On se fokusira na životno iskustvo aktivne upotrebe, umesto na put oporavka. Ovo će se verovatno završiti loše po mnoge sa najtežim oblicima poremećaja upotrebe supstanci.
Uključivanje osoba sa poremećajem upotrebe supstanci
Postoje kritike upućene centrima za lečenje koji zahtevaju samo jedan standard za pristup nezi, a to je apstinencija. Programi to ne bi trebalo da rade. Važno je da uključujemo ljude sa blažim oblicima poremećaja upotrebe supstanci ili one koji su u ranim fazama ozbiljnijeg poremećaja upotrebe supstanci. To ne bi trebalo smatrati novim konceptom. To je bio standard nege u ambulantnom programu u kojem sam se obučavao pre 35 godina. Radili smo sa mnogim ljudima koji su istraživali svoju upotrebu supstanci nakon što su doživeli posledice usled svoje upotrebe. Istraživali bismo faktore rizika i njihovu sposobnost umerenog konzumiranja bez osuđivanja. Neki su bili u mogućnosti da budu umereni. Mnogi ljudi su se vratili na tretman jer smo izgradili terapijski savez i jer su shvatili da postoji potreba za praćenjem apstinencije nakon neuspelih pokušaja da kontrolišu svoju upotrebu.
Najpoznatiji primer lošeg ishoda je tragična priča o Audrey Kishline, koja je osnovala Moderation Management. Oscilirala je između pokušaja umerenog konzumiranja i apstinencije. Usmrtila je oca i ćerku vozeći u pijanom stanju. Godinama kasnije izvršila je samoubistvo. Besmisleni gubici. Mnogi od nas u svetu oporavka redovno svedoče ovakvim stvarima, ali uglavnom ćutimo o tim rizicima dok sistemi prelaze na prihvatanje zavisne upotrebe droga, poput alkohola i kanabisa u definiciju oporavka. Kao što sam već napomenuo u drugim tekstovima, jasno je da mnogi ljudi sa blažim oblicima upotrebe supstanci to mogu da čine, ali zamagljujemo stvari time što sve to stavljamo pod okrilje termina oporavak. Razvijanje nijansirane taksonomije lečenja od opsega poremećaja upotrebe supstanci pomoći će nam da produbimo razumevanje aspekata ovog izuzetno složenog problema.
Kao što sam gore napomenuo, postoji mnogo interesnih grupa koje žele da normalizuju zloupotrebu adiktivnih supstanci kao oblika oporavka. Pitanje je zašto? Koji uticaji u Americi podstiču normalizaciju rizične zloupotrebe adiktivnih droga, čak i za one ljude koji mogu da umru od posledica zavisnosti? Takođe, zbog čega ljudi koji su najviše pogođeni rizicima zloupotrebe adiktivnih droga željni normalizacije upotrebe droga, poput alkohola, kanabisa, kokaina, metamfetamina, pa čak i fentanila? Kome to ide u korist?
Zavisnost je unosan posao za srodne poslovne interese:
- Industrije koje prodaju adiktivne supstance već dugo vremena targetiraju visokorizične grupe, uključujući mlade i osobe u oporavku.
- Institut za istraživanje oporavka napomenuo je da se procenjuje da se 77% alkohola prodalo osobama koje konzumiraju iznad preporučenih nivoa: 30% štetnim konzumentima i 48% opasnim konzumentima. Nadalje, alkohol koji se konzumira iznad preporučenih nivoa čini 44% celokupne prodaje.
- Studija Svetske zdravstvene organizacije (eng. World Health Organization) iz 2016. godine o zdravstvenim i socijalnim efektima nemedicinske upotrebe kanabisa ukazuje na zabrinjavajući porast potražnje za tretmanom poremećaja upotrebe kanabisa i povezanih zdravstvenih problema u zemljama sa visokim i srednjim prihodima (strana 1) i da u SAD-u, otprilike 10% ljudi koji koriste kanabis postaju dnevni korisnici, a dodatnih 20-30% konzumira ga na nedeljnom nivou (strana 10).
- „Manje štetno“ bila je marketinška strategija RJ Reynolds-a za filtrirane cigarete, čak i kada su svoje proizvode učinili adiktivnijim i promovisali sigurnost svojih sistema isporuke droge putem inženjerske nauke. Sada vidimo da Altria (ranije Phillip Morris) ima novu marketinšku kampanju u kojoj ističu da je kompanija posvećena smanjenju štetnosti od upotrebe duvana, iako se proizvodi za elektronsko pušenje prave više adiktivnijim, a JUUL se reklamira deci.
- Znamo da je ozloglašena kompanija Purdue Pharma razvila marketinšku strategiju koja je prodaju targetirala na zavisnike i potom tvrdila da je problem sa kojim se suočava navodno zavisni pacijent taj što ne dobija dovoljno lekova pod konceptom „pseudo-zavisnosti“, a zatim kritikovala nas kada smo razvili probleme.
Postoji priručnik za prodaju adiktivnih droga. Gradi se kapital na nepoverenju Amerikanaca prema onima koji su u apstinenciji. Minimalizuju se posledice. Ciljaju se deca kako bi postala zavisna tako što se proizvode proizvodi koji su njima primamljivi. Usmeravaju se ka visokorizičnim grupama. Omalovažavaju se oni u oporavku moralnim sočivom puritanizma. Pravi „Catch 22“, a kao i u ratu, profiteri su daleko od bojišta.
Mi, sa ozbiljnim poremećajima upotrebe supstanci, se nalazimo u delikatnom položaju dok svet oko nas rekonceptualizuje oporavak kako bi naglasio umereno štetnu upotrebu droga i kako bi se obezvređivali oni koji imaju najteži oblik ovog stanja. Mnogi ljudi koje sam poznavao umrli su pokušavajući da postignu umerenost. Ukazivanje na ove zabrinutosti postalo je gotovo jednako tabu kao i sama zavisnost. Skoro da nema javne rasprave o štetnim posledicama promena koje naš sistem pružanja usluga pravi u vezi sa definicijom oporavka i lečenjem ljudi sa ozbiljnim oblicima poremećaja upotrebe supstanci, pretvara ga u sistem orijentisan ka umerenosti. Mi smo gubitnici u ovoj dinamici, dok oni koji prodaju ove droge izlaze kao pobednici.
Mi smo njihovi najbolji kupci sve dok ne završimo prerano u grobnici .
Možda smo ušli u eru Pokreta za zastupanje stub-novog oporavka (eng. Post New Recovery Advocacy Movement).