Duga opsada COVID pandemije je razorno uticala na celokupnu radnu snagu u okviru našeg sistema pomoći. Nedavno sam pročitao glavni izveštaj zdravstvenog programa u Ohio pod nazivom Uticaj pandemije COVID 19 na zdravlje i dobrobit zdravstvenih radnika u Ohio. Izveštaj sažima podatke prikupljene od 13.532 ispitanika iz 13 odbora za profesionalna licenciranja u Ohaju u periodu od 7. jula 2021. do 20. avgusta 2021. godine. Koliko mogu reći, to je najveći dosadašnji državni uzorak u zemlji o uticaju COVID-19 na naše profesionalce.
U izveštaju se navodi da se udvostručio broj profesionalaca koji razmišljaju o smrti ili samoubistvu. To uključuje povećanje od 375% onih koji se osećaju beznadežno i preopterećeno i 25% povećanja upotrebe supstanci, kao načina za suočavanje sa pandemijom. Naše zdravstvene ustanove i sistemi podrške ljudima moraju prvo priznati da postoji problem, a zatim iskoristiti vlastite snage, a čiji se duboki rezervoari nalaze unutar tih istih institucija, kao i u organizacijama za oporavak zajednice širom SAD.
Možda se može pomisliti da je Ohio drugačiji od ostalih, ali nije. Ovo istraživanje sprovedeno na 8.000 zdravstvenih radnika iz Australije je pokazalo da je 10% ispitanika imalo misli o samopovređivanju ili samoubistvu tokom pandemije, ali je manje od polovine zatražilo pomoć od stručnjaka za mentalno zdravlje. Istraživanje Američke fondacije medicinskih sestara iz oktobra 2021. godine pokazuje da je tokom pandemije približno jedna od pet medicinskih sestara istakla da je povećala konzumaciju alkohola, a 3% njih je navelo da je povećalo upotrebu supstanci. Ovo ukazuje da među medicinskim sestrama na urgentnoj ili intenzivnoj njezi, procene povećanja konzumacije alkohola skaču sa jedan na tri. Članak sa Univerziteta Utah sugeriše da bi otprilike polovina naše nacionalne zdravstvene radne snage mogla biti u riziku od problema vezanih za mentalno zdravlje.
U vojnoj kulturi ljudi su obučeni da budu orijentisani na misiju. Da obave posao bez obzira na sve. To znači trpljenje i osnaživanje kroz traumatične događaje. To radimo i u našim zdravstvenim ustanovama i sistemima pomoći ljudima. U svim ovim kulturama postoji tendencija da se ignoriše kumulativna cena ovakvog rada, a zatim se kolege koje imaju poteškoće doživljavaju kao manjkavi ili inferiorni. Stigmatizujemo i izolujemo sopstvene ljude. Mi negujemo kulturu poricanja kako bismo održali uobičajeni model poslovanja koji ubija našu sopstvenu radnu snagu.
Ovo je kultura poricanja za koju su zaslužni menadžmenti fokusirani na kratkoročne ciljeve kao što su prolazak kroz sledeću smenu, sledeći dan ili sledeću sedmicu, a na dugoročnu štetu svim našim oblastima. Zbog toga se sada ti isti sistemi bore da opstanu. Dinamika je bila loša i pre pandemije, ali COVID-19 je gurnuo naše sisteme pružanja nege preko svakih mogućih granica. Ako ima ikakve nade, trebamo se pozabaviti sopstvenom dobrobiti na nivou sistema, jer nam ne preostaje ništa drugo.
Bilo je zasluženog kriticizma zbog stavljanja cele odgovornosti na pojedinca. Imamo takav sistem nege koji dovodi ljude do sagorevanja. Forsiramo ljude da rade i zanemarujemo superviziju. Ne podučavamo mlađe radnike kako uspešno da se nose sa izazovima sa kojima se suočavaju. Umesto toga, težimo da dovedemo nove radnike, gledamo mnoge kako sagore, a onda ih zamenimo. Oni koji prežive nekoliko rundi postaju prekaljeni veterani, dobro školovani za to. To je sistem prožet traumom utopljen u poricanje onoga što se dešava. Osobe u stabilnom oporavku koje su prošle put od zavisnosti do oporavka, skrivaju svoj status kako bi izbegli maltretiranje, umesto da budu uključeni kao resursi za pomoć drugima.
Iako smo dvadeset godina u novom pokretu za zagovaranje oporavka, naši sistemi i dalje nisu u potpunosti shvatili koliki duboki rezervoar izlečenja postoji unutar i širom naših zajednica i ustanova za negu. Zaboravljamo da se naše organizacije u zajednici za oporavak sastoje od članova naših zajednica, uključujući profesionalce unutar ovih istih sistema. To uključuje doktore, medicinske sestre, farmaceute, socijalne radnike i sve druge profesije. Ovi ljudi i resursi zajednice za oporavak sa kojima su povezani ostaju uglavnom neiskorišćeni kao resursi unutar samih sistema kojima je neophodna njihova stručnost u oporavku. Rešenje nam je pred nosom! Iskoristimo postojeći kapital za oporavak zajednice, angažujmo osobe u stabilnom oporavku koje rade u i širom naših sistema nege.
Zajednica je primarni agens lečenja u pogledu mentalnog zdravlja i oporavka od upotrebe supstanci, ali generalno, mi ne usmeravamo strategije na povezivanje ljudi sa ovim isceliteljskim snagama unutar naših institucija.
Imamo kulturološki problem “nas” i “njih”: orijentaciju na osobu koja pomaže/pacijenta. Moramo ovo promeniti. Šta možemo učiniti? Orijentacija na oporavak zahtevala bi od nas da razmišljamo o tretmanu naših pomagača, kao i o osobama kojima oni služe. Možemo priznati postojeći kapital za oporavak unutar našeg vlastitog zdravstvenog sistema i sistema ljudskih usluga, negovati ga i koristiti ga za spašavanje vlastite radne snage.
- Trebamo da se preorijentišemo na model oporavka koji je sveobuhvatan i uključuje naše radnike.
- Trebamo da priznamo da su upotreba supstanci i problemi sa mentalnim zdravljem profesionalni rizici našeg rada, a zatim da standardizujemo oporavak od ovih stanja na našim radnim mestima.
- Administratori u našim zdravstvenim i humanitarnim organizacijama trebali bi da identifikuju osobe koje se oporavljaju i oni mogu služiti kao mentori i možemo ih koristiti kao resurse unutar istih sistema.
- Postoje organizacije za oporavak lekara, medicinskih sestara i drugih profesionalaca širom zemlje. Često se drže udaljeno zbog stigme, moramo ih prihvatiti i držati kao vitalne resurse.
- Organizacije za oporavak u zajednici trebale bi da imaju konvencionalne sisteme nege i da nude podršku radnoj snazi koristeći svoju stručnost o kapitalu za oporavak unutar svojih zajednica.
U našim ustanovama za oporavak imamo brojne probleme zavisnosti i mentalnog zdravlja. Posvećeni profesionalci su prolazili kroz krizu za krizom i na kraju koristili drogu i alkohol kako bi otupeli vrlo stvarnu bol povezanu sa poslom. Trpeli su iz dana u dan i doživljavaju posledice po mentalno zdravlje. To su opasnosti ove profesije. Ne možemo više da se pretvaramo da to nije realnost. Oni su služili našim zajednicama i sada im moramo pomoći. Moramo podržati svoj narod i ne ostavljati nikoga iza sebe.
Ne možemo izlečiti ili pomoći nikome kada zanemarimo sopstvene rane. To počinje priznanjem da i dalje postoji duboka stigma u oblasti zavisnosti i oporavka unutar našeg sistema pomoći. Ne postoje „mi” i „oni”. Ti „drugi“ smo mi; Moramo da izlečimo sebe u okviru naših medicinskih ustanova i sistema podrške ili nećemo moći da efikasno pomognemo drugima.
Izvor: