Dva poremećaja koja su usko povezana, a mogu uključivati niz drugih problema u ponašanju, predstavljaju jedan od najvećih izazova u tretmanu zavisnosti.
Tužna je životna činjenica da duboko traumatični događaji nisu neuobičajeni. Kriminalni napad, prirodna katastrofa, rat, porodično nasilje, zlostavljanje dece, seksualni napad – takva iskustva koja se događaju iznenada ili kao deo dugotrajnog i hroničnog obrasca ometaju normalan život i mogu stvoriti osećaje nelagode, opasnosti i nepoverenja. Kao što će vam svaka osoba koja se bavi tretiranjem zavisnosti reći da se ljudi, koji su izloženi takvoj trauma, često okreću alkoholu ili drogama kako bi im to pomoglo da se nose sa emocionalnom boli i poremećajem. U ozbiljnim i dugotrajnim slučajevima, ponašanje se razvija u jedno od najtežih stanja tokom tretmana: istovremenu pojavu posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) i poremećaja upotrebe supstanci (eng substance use disoder – SUD)
„Možemo videti da je izloženost traumatskim događajima deo normalnog ljudskog iskustva,“ kaže Heidi Zinzow, profesorka na Odseku za psihologiju na Clemson univerzitetu i licencirani klinički psiholog sa iskustvom u radu sa traumom. „Ali ponekad se kod ljudi kao odgovor na traumu javlja niz simptoma koji postaju problematični.“
Taj skup simptoma – koji se ponekad naziva i složeni PTSP – stvara izazove za lečenje i oporavak, ali uspešne strategije su dostupne i ljudi se oporavljaju.
Prevalencija posttraumatskog stresnog poremećaja i poremećaja zavisnosti od supstanci
Istorijski gledano, PTSP je usko povezan sa vojnicima u ratovima – stanje je nazvano “granatni šok” u Prvom svetskom ratu i “borbeni umor” u Drugom svetskom ratu, pre nego što je 1980-tih prepoznato kao stanje koje danas poznajemo. Stoga ne čudi da američko Ministarstvo za pitanja veterana (eng. U.S. Department of Veterans Affairs – VA) ima Nacionalni centar za PTSP (eng. National Center for PTSD). To je jedan od vodećih svetskih centara za istraživanje i edukaciju o PTSP-u koji pruža mnoštvo informacija za klijente i osoblje o PTSP-u i njegovoj povezanosti sa poremećajem zavisnosti od supstanci i drugim poremećajima.
Prema Ministarstvu za pitanja veterana, otprilike šest od sto amerikanaca će imati PTSP u nekom trenutku u svom životu i kako navode, žene imaju dva puta veće šanse nego muškarci da razviju PTSP u toku svog života. Istraživanja pokazuju da uopšteno muškarci imaju veću verovatnoću da će doživeti traumatične događaje, dok žene imaju veću verovatnoću da će razviti PTSP. Izloženost muškaraca češće uključuje nesreće, katastrofe i neseksualno nasilje, dok žene češće doživljavaju seksualno zlostavljanje i seksualno zlostavljanje u detinstvu. Istraživači pretpostavljaju da navedene vrste izloženosti mogu uzrokovati veću emocionalnu patnju, objašnjavajući višu stopu PTSP-a kod žena.
Ustvari, neće svi razviti PTSP kao odgovor na traumatsko iskustvo, istraživači predviđaju da će jedna trećina razviti PTSP. (Predmet istraživanja je pitanje zašto neke osobe razviju PTSP dok druge ne.) Nadalje, sve osobe koje imaju PTSP nemaju poremećaj zavisnosti od supstanci. PTSP može doprineti zloupotrebi supstanci, ali upotreba supstanci sama po sebi može prethoditi PTSP-u i produžiti ga. Komplikovano, zar ne?
Opšte je poznato da netretirana trauma podupire velik deo poremećaja zavisnosti od droga. „To mogu biti iskustva iz ranog detinjstva, katastrofalni događaji, lični napadi“, kaže Trish Caldwell, viša potpredsednica kliničkih službi u Američkim centrima za oporavak (eng. Recovery Centers of America) i vodeća edukatorkinja o traumi i poremećajima upotrebe supstanci. „U svetu upotrebe supstanci kažemo da supstanca nije problem – ona je rešenje problema. Neko traži rešenje problema, a dosta toga su netretirane traume.”
Caldwell napominje da istraživanja postavljaju dijagnozu sekundarne traume kod 85% osoba koje imaju problem sa upotrebom susptanci. Jedna britanska studija pokazala je još veću prevalenciju: ljudi koji su bili podvrgnuti bolničkom lečenju zbog poremećaja upotrebe supstanci, njih 94% sa poremećajem upotrebe supstanci, prijavilo je jedno ili više traumatskih iskustava koja bi potpadala pod kriterijum A za PTSP; 38,5% osoba ispunilo je sve kriterijume za dijagnozu PTSP-a; a 51,9% njih je imalo poremećaj u nekom trenutku svog života.
I dok je alkohol supstanca koja se najčešće povezuje sa PTSP-om, druge droge takođe mogu biti uključene – čak i stimulansi. Studija u kojoj su ljudi koji su lečeni od zavisnosti od kokaina pokazala je da su učesnici doživeli veliki broj traumatskih događaja u životu – srednja vrednost od skoro šest, što je daleko više od proseka. Više od 20% osoba u studiji ispunilo je kriterijume za PTSP.
Veze između izloženosti traumi i poremećaju upotrebe supstanci dobro su utvrđene. Nacionalno istraživanje adolescenata (eng. National Survey of Adolescents) pokazalo je da su tinejdžeri koji su doživeli fizičko ili seksualno zlostavljanje ili napad imali tri puta veću verovatnoću da prijave zloupotrebu supstanci u odnosu na one koji nisu doživeli traumu. Istraživanja tinejdžera koji su bili na lečenju zbog upotrebe supstanci pokazuju da je više od 70% njih bilo izloženo traumi.
Faktori koji takođe utiču su društveni, rasni i ekonomski elementi. Dok izloženost traumi i problematične reakcije prožimaju sve grupe, Clemson’s Zinzow kaže: „Postoje nejednakosti u zdravstvenoj zaštiti, kao I za mnoge duge zdravstvene probleme. Manjinsko stanovništvo je više izloženo riziku iz različitih razloga, uključujući nedostatak pristupa resursima, izloženost nasilju u zajednici i životne situacije.“ I, dodaje ona, „stres zbog diskriminacije i marginalizacije u našem društvu pogoršava odgovor na traumu. Nepoverenje u formalne zdravstvene sisteme koje stvara prepreke za negu – sve su to faktori koji čine naše manjinske populacije da budu u većem riziku za više psiholoških simptoma ili problema kao odgovora na traumu.”
Simptomi PTSP-a
Simptomi PTSP-a mogu se pojaviti odmah nakon traumatskog događaja, ali se ponekad ne pojavljuju mesecima ili godinama nakon toga. Kako navodi Nacionalni centar za PTSP, simptomi su:
- Ponovno proživljavanje događaja. Flešbekovi, noćne more ili okidači kao što su slike, zvukovi i mirisi koji vraćaju događaj u svest.
- Izbegavanje. Izolacija od potencijalnih izlaganja stvarima koje mogu pobuditi sećanje na traumatski događaj ili iskustvo. Takođe, izbegavanje može uključivati pokušaje da se zaustave misli ili rasprave o traumatskom izlaganju.
- Negativne misli i osećaji. Oni se mogu manifestovati kao emocionalna otupelost, nemogućnost angažovanja, zaboravnost, osećaj da svet nije sigurno mesto, nedostatak poverenja u druge, krivica, stid ili samookrivljavanje.
- Preterano uzbuđenje (hiperpobuđenost). Oni sa PTSP-om mogu se osećati uznemireno, nervozno i mogu uvek biti na oprezu zbog potencijalne opasnosti. Ovo može biti praćeno iznenadnim izlivima besa ili razdražljivosti, poteškoćama sa spavanjem ili koncentracijom, lakim prepadom ili rizičnim ponašanjem (što takođe može biti oblik izbegavanja).
Najčešća ideja je da je upotreba supstanci samolečenje simptoma PTSP-a. “Ljudi pokušavaju da se nose sa simptomima preteranog uzbuđenja, kao što su oprez ili hipervigilantnost ili sa iskustvima noćnih mora i pojačanog stresa”, kaže Zinzow. Korištenjem supstanci, kaže ona, ljudi će “pokušati da uguše tu reakciju ili pomognu sebi da spavaju ili da se oslobode”.
Pojava poremećaja upotrebe supstanci takođe se može posmatrati kao oblik izbegavanja. „Budući da je izbegavanje jedan od karakterističnih simptoma PTSP-a, možemo konceptualizovati supstance kao još jedan oblik izbegavanja – ne mogu podneti suočavanje sa ovom traumom ili razmišljanje o njoj, tako da ću pobeći od ovih bolnih iskustava koristeći supstancu”, kaže Zinzow.
“Životni stil osobe koja ima problem zavisnosti od supstanci može dovesti do predispozicije da doživi traumatične događaje” – prema jednom britanskom istraživanju.
Još jedna pretpostavljena veza između PTSP-a i poremećaja upotrebe supstanci je da zajedničke neurološke, biološke ili temperamentalne ranjivosti mogu neke ljude učiniti predisponiranim za razvoj određenih problema mentalnog zdravlja. Nakon izlaganja traumi, te osobe će verovatnije razviti patološke reakcije. Takva predispozicija pomogla bi u objašnjavanju zašto neki ljudi razviju PTSP nakon traumatskog izlaganja, sa ili bez poremećaja upotrebe supstanci, a drugi ne.
A postoji i scenario „šta dolazi prvo“. Osobe sa poremećajem upotrebe supstanci imaju veću verovatnoću da budu izloženi traumi kao rezultat upotrebe supstanci – na primer, osoba sa poremećajem upotrebe supstanci koja je ostala bez doma može biti podložna fizičkom napadu ili pljački; veća je verovatnoća da će neko sa problematičnom upotrebom alkohola doživeti saobraćajnu nesreću. Kao što je jedna studija sažela dinamiku, “Izbegavanje podsetnika na traumu i povezane nevolje mogu se postići upotrebom droga i alkohola; alternativno, životni stil osoba koje zloupotrebljavaju supstance mogao bi takve pojedince predisponirati da dožive traumatične događaje.”
Zbog tako čestih komorbiditeta, istraživači i kliničari naglašavaju važnost procene ne samo PTSP-a kod osoba sa poremećajem upotrebe supstanci, već i važnost procene poremećaja upotrebe supstanci među onima koji pokazuju simptome traume.
“Jednostavna” naspram “složene” traume
Postoji li distinkcija između jednostavne ili tipične trauma i složene traume? Na neki način, to zavisi od toga gde se nalazite. Peto izdanje Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (eng. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders – DSM-5), standardnog priručnika za mentalno zdravlje u SAD, ne pravi razliku između tipičnog PTSP-a i složene traume. Međutim Klasifikacija bolesti (eng. Classification of Diseases – ICD-11) Svetske zdravstvene organizacije – SZO (eng World Health Organization – WHO) 2018. Godine prepoznala je složeni PTSP kao posebno, iako očigledno povezano stanje.
Prema SZO, bitna obeležja kompleksnog PTSP-a su:
- Izloženost događaju ili nizu događaja izuzetno preteće ili užasne prirode, najčešće dugotrajni ili ponavljajući događaji od kojih je teško ili nemoguće pobeći.
- Razvoj ključnih simptoma PTSP-a, uključujući ponovno proživljavanje događaja, izbegavanje i hipervigilanciju.
- Ozbiljni i sveprisutni problemi u regulaciji afekta koji mogu uključivati pojačane emocionalne reakcije, nasilne ispade, nepromišljeno ponašanje ili emocionalnu otupljenost.
- Stalne poteškoće u održavanju odnosa i osećaju bliskosti sa drugima.
- Značajne poteškoće u funkcionisanju na ličnom, porodičnom, obrazovnom, društvenom i profesionalnom nivou.
Prema ICD-11, dodatni klinički simptomi kompleksnog PTSP-a, uključuju:
- Suicidalne ideje i ponašanje
- Zloupotreba supstanci
- Depresivni simptomi
- Psihotični simptomi
- Somatske tegobe
Prema SZO, simptomi složenog PTSP-a obično su teži i trajniji od PTSP-a, a produžena izloženost, posebno u ranom detinjstvu, donosi veći rizik od razvoja složenog PTSP-a.
„U SAD to nije nešto što je zapravo razlika u našoj knjizi psiholoških poremećaja, to da postoji jednostavna naspram složene traume”, kaže Zinzow. „Ali u istraživačkoj literaturi, bilo je novijeg istraživanja te dve vrste traumatskog odgovora.”
Ljudsko iskustvo traume ima dve komponente: izloženost samom događaju i odgovor. Većina ljudi će u nekom trenutku svog života doživeti traumatični događaj – saobraćajnu nesreću, prirodnu katastrofu, fizičko nasilje. Ako postoji problematična reakcija na takvo izlaganje, to je tipični akutni stresni poremećaj, kod kojeg simptomi nestaju tokom mesec dana. Ukoliko traju duže, dijagnoza postaje PTSP. A čitav niz drugih potencijalnih poremećaja pridonosi složenosti.
“Jedan od načina na koji možete razmišljati o definisanju složene traume je pojedinačni naspram višestrukih događaja. Ali to može biti i u smislu odgovora ljudi na traumu koji može varirati od manje ozbiljnih do ozbiljnijih ili manje složenih do složenijih u smislu komorbiditeta.”
-Heidi Zinzow, Univerzitet Clemson
“Postoji mnogo različitih klastera simptoma koji čine posttraumatski stresni poremećaj,” kaže Zinzow. I pored toga, ljudi doživljavaju druge reakcije na traumu koje predstavljaju druge psihološke poremećaje” – ne samo poremećaje upotrebe droga, već depresiju, anksioznost i još mnogo toga.
Dakle, umesto jasne granice između „jednostavne“ i „složene“ traume, to je možda više kontinuum koji uključuje faktore kao što su postojanost i ozbiljnost izloženosti, te akumulacija i postojanost simptoma. „Jedan od načina na koji možete razmišljati o definisanju kompleksne traume je pojedinačni naspram više događaja“, kaže Zinzow. „Ali to može biti i u smislu odgovora ljudi na traumu koji mogu varirati od manje ozbiljnih do ozbiljnijih ili manje složenih do složenijih u smislu komorbiditeta i vrsta simptoma koje doživljavaju.“ Pored toga, ona kaže, „Interpersonalno nasilje, poput ponovljene izloženosti zlostavljanju dece ili seksualnom napadu ili nasilju u porodici, ponekad i borba – verovatnije je da će ovi interpersonalni oblici nasilja biti povezani sa takvim vrstama složenih odgovora.”
Fiziologija traume i poremećaja upotrebe supstanci
Baš kao što dugotrajna, hronična upotreba alkohola ili droga može uzrokovati fiziološke promene u mozgu, ponavljana izloženost traumatičnim iskustvima može promeniti našu neurobiologiju.
Telo ima jasno razvijen odgovor na opasnost. Izloženost fizičkim pretnjama pokreće reakciju “beži ili bori se” u amigdali, centru za strah u mozgu. Ono što sledi je složena interakcija biologije mozga i neurohemije, usmerena na osovinu hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda. Hormoni kao što su adrenalin i kortizol se otpuštaju, čineći nas hiperaktivnim, povećavajući krvni pritisak, broj otkucaja srca i disanje i stvaraju osećaj uzbune. Na kraju, telo postepeno gasi tu reakciju i vraća sistem na početnu liniju, te se osećamo smireno.
Ali kada se taj sistem ponovo koristi ili hronično – na primer u iskustvima rata, dugotrajnom zlostavljanju dece ili nasilju u porodici – postaje neregulisan. Kortizol koji obuzdava izvršnu funkciju i druge procese koji bi bili nebitni ili štetni u scenariju borbe ili bega, izlazi iz ravnoteže, kao i drugi hormoni poput serotonina i dopamina. Ove fiziološke promene manifestuju se u ponašanju u simptomima koji čine PTSP.
Postoji i fiziološka podloga za upotrebu supstanci kod PTSP-a. Ljudi koji pate od hronične izloženosti traumi mogu se okrenuti alkoholu i drugim supstancama kako bi pokušali da suzbiju reakciju straha i smanje osećaj preteranog uzbuđenja. Ali ta upotreba može postati samoojačavajuća. „Upotreba supstanci oslobađa dopamine koji je deo naših sistema nagrađivanja,“ napominje Zinzow. „Tako to postaje ponašanje traženja nagrade uz ponašanje izbegavanja. Verovatnije je da ćemo se uvek iznova baviti bilo čime što ublažava bol i patnju. Upotreba supstanci igra svoju ulogu u takvoj vrsti bihevioralnog odgovora na stres.“
Dijagnostifikovanje traume i poremećaja upotrebe supstanci
RCA’s Caldwell bavi se tretiranjem upotrebe supstnaci i traume više od 25 godina, te obučava kliničare i druge pružaoce usluga o najboljim praksama za takve tretmane. Ona navodi da bi početna procena klijenta koji traži pomoć za poremećaj upotrebe supstnaci trebala biti usmerena na identifikaciju potencijalnih osnovnih simptoma traume: „Postavljaće se pitanja koja vam omogućavaju da vidite da li je postojala ikakva istorija traume, obavljajući potpuni inventar u odnosu na iskustva iz detinjstva, kako je izgledao život tokom godina. A to ponekad ističe iskustva koja bi mogla povećati verovatnost PTSP-a.“
“Potrebno je poštovati to što je tretiranje traume teško učiniti i može izazvati dodatnu štetu ako se ne sprovodi pažljivo.”
-Heidi Zinzow
Kliničari koji sumnjaju na PTSP mogu koristiti dodatne alate kao što su Upitnik o istoriji traume (eng. Trauma History Questionnaire), Popis za proveru PTSP-a (eng. PTSD Checklist) i Kliničku skalu za procenu PTSP-a (eng. Clinically Administered PTSD Scale). Treba napomenuti da pitanja o ovim procenama mogu biti prilično pronicljiva i slikovita, te da mogu sama po sebi potencijalno izazvati reakcije na stres. Na primer, pitanja u Upitniku o istoriji traume, uključuju:
- „Da li ste ikada videli nekoga ozbiljno povređenog ili nekoga ubijenog? (Ukoliko jeste, molimo precizirajte koga)”
- Da li Vas je neko ikada prisilio na vaginalni, orlani ili analni seksualni odnos? (Ukoliko jeste, molimo navedite prirodu odnosa sa tom osobom [npr. stranac, prijatelj, rođak, roditelj, brat, sestra])”
- Da li Vas je neko, uključujući članove porodice i prijatelje, ikada napao pištoljem, nožem ili nekim drugim oružjem?”
Zinzow naglašava senzibilitet koji kliničari moraju imati kada procenjuju traumu, dok se u isto vreme „ne boje govoriti o traumatskim iskustvima ili događajima, ili tretirati ljude kao da su krhki“. Zato što ne želimo pojačati previše izbegavanja razgovora o traumi ili je dodatno stigmatizirati. Dakle, delikatan je čin balansiranja mogućnosti razgovora o tim događajima, ali na senzitivan način koji ne šteti ljudima niti ih ponovno viktimizira.
„Potrebno je poštovati to što je tretiranje traume teško uraditi, a može uzrokovati daljnju štetu ako se ne provodi pažljivo.“
Tretiranje složene traume i zavisnosti
Tretiranje PTSP-a i upotrebe supstanci samo po sebi može biti složena stvar, budući da često postoje dodatni poremećaji kao što su anksioznost i depresija, kao i drugi zdravstveni problemi u ponašanju i interpersonalna pitanja koja je potrebno rešiti.
Najefikasniji empirijski podržan tretman za PTSP-a je, kaže Zinzow, kognitivna bihevioralna terapija. To je krovni pojam koji obuhvata širok raspon terapija, ali sadrži dve bitne komponente – kognitivni elemenat koji deluje na promenu obrazaca razmišljanja i bihevioralni deo koji deluje na promenu problematičnog ponašanja. Terapije su ciljane, orijentisane na veštine i usmerene na promenu određenih obrazaca razmišljanja, osećaja i ponašanja.
„To je skoro kao pohađanje nastave“, kaže Zinzow. „Vi podučavate ljude veštinama koje onda mogu primeniti u svojim životima, uvežbati i poneti sa sobom.”
Ona takođe napominje da postoje određeni kombinovani tretmani „gde su dve vrste intervencija integrisane za ljude i vidimo da lečenje PTSP-a zapravo pomaže u smanjenju nagona, žudnje i uzimanja supstanci. Dakle, to podržava tu hipotezu o samolečenju.“
Terapije za poremećaj upotrebe supstanci uz PTSP mogu uključivati:
- Motivacijsko intervjuisanje – pomaže ljudima da procene prednosti i nedostatke njihovog ponašanja
- Kontrola stimulansa – pomaže ljudima da promene sredinske okidače za upotrebu supstanci
- Interpersonalne veštine – odbijanje pića ili supstanci, asertivna komunikacija
- Svesnost – ostati prisutan u trenutku sa svešnošću, bez osuđivanja
Dok terapije PTSP-a povezane sa razgovorom ciljaju na deo mozga koji razmišlja, takođe je važno pozabaviti se delom „akcije“, limbičkim sistemom gde se javlja reakcija „beži ili bori se“ i gde se dešavaju fiziološke promene povezane sa traumom. Svesnost i meditacija igraju važnu ulogu u sposobnosti da se „ukroti mozak“, kako to Caldwell kaže, kao i aktivnosti poput umetničke terapije, muzičke terapije, joge, planinarenja i kik boksa – „sve ove stvari idu direktno nakon fiziološkog iskustva”, kaže Caldwell.
„Kada radimo sa nekim ko se bori sa poremećajem upotrebe supstanci, naš prioritet je njihova prisebnost. A ponekad otvaranje nečega za šta nemaju kapacitet da regulišu može potkopati njihov oporavak.“
-Trish Caldwell
Jedan od tretmana koji je bio efikasan za PTSP je terapija izloženosti, koja uključuje predstavljanje pacijentu uznemirujućih znakova ili sećanja, ili ponovno proživljavanje ili prepričavanje traumatskog događaja sve dok ne prestane da izaziva odgovor na stres. Izlaganje „uživo“ uključuje stavljanje pacijenata u situacije iz stvarnog života koje ih podsećaju na događaj, ponavljanje istog dok se reakcija straha ne ugasi. „Mnogo toga što radimo u tretmanu je smanjenje izbegavanja i pristupanje stvarima iznova i iznova,“ kaže Zinzow, „sve dok osoba ne smanji reakciju na strah i stekne osećaj kompetencije u pristupu ovakvim situacijama i mislima.“
Kao i sa svim što ima veze sa traumom, potrebna je ravnoteža i senzibilitet; terapija izlaganjem, na primer, možda nije najbolji pristup za nekoga ko je istovremeno u ranim fazama tretmana poremećaja upotrebe supstanci i PTSP-a. „Kada radimo sa nekim ko se bori sa poremećajem upotrebe supstanci,“ kaže Caldwell, „naš prioritet je njihova prisebnost. A ponekad otvaranje nečega za šta nemaju kapacitet da regulišu može potkopati njihov oporavak.“
Tu kontinuitet nege čini razliku. „Dolazak u bolnicu je početak veoma dugog puta ka ispunjenom, doživotnom i značajnom oporavku“, kaže Caldwell. „Želimo biti u mogućnosti stabilizovati vašu upotrebu supstanci, pobrinuti se da ste pod medicinskim nadzorom i da ste u mogućnosti da se na odgovarajući način odaljite od supstanci po izboru.“
Onda kada to bude moguće, kaže ona, „tamo ćete moći da radite na nekim od težih pitanja. Tamo ćete moći da uđete dublje u neke od narativa i rada sa traumom.“ Ona to upoređuje sa izgradnjom kuće – morate početi od alata.
Uz bihevioralne terapije, drugi tretmani za PTSP mogu uključivati desenzibilizaciju i ponovnu obradu pokreta očiju (eng. Eye Movement Desensitization and Reprocessing – EMDR), iako je to kontraverzno, budući da njegovi mehanizmi nisu dobro shvaćeni; i lekovi za depresiju koji u nekim slučajevima mogu smanjiti simptome PTSP-a. U toku su obećavajuća istraživanja učinkovitosti psihodelika u kombinaciji sa vođenom terapijom PTSP-a. Takvo istraživanje, kaže Caldwell, „ističe potrebu i zahtev da nastavimo da razmišljamo izvan okvira.“
Nega utemeljena na znanjima o traumi
Sve te osetljivosti uvučene su u koncept nege utemeljene na informacijama o trauma koja je sada široko priznata kao bitan element u tretmanu poremećaja upotrebe supstanci i PTSP-a.
Zinzow naglašava važnost za kliničare, zdravstvene radnike, edukatore i druge koji su u interakciji sa populacijom izloženom traumi „da razumeju različite manifestacije traumatskog stresa, kako bi to moglo izgledati i da budu senzibilni na činjenicu da su ljudi možda bili izloženi traumi u njihovoj prošlosti, postupati sa ljudima pažljivo na način koji ih neće učiniti dodatno ranjivima na nevolje.”
Na primer, ona kaže, zbog prošlih iskustava zbog kojih su izgubili poverenje, neko bi mogao doživeti uznemirenost nakon dodira ili kada ga zamolite da zatvori oči. Osoba bi čak mogla imati potrebu za privatnom sobom ili sigurnim prostorom gde se oseća manje uzbuđeno. Od vitalne je važnosti, kaže Zinzow, “dati ljudima priliku da se osećaju osnaženo u ovim različitim situacijama, da sami izaberu – da se ne događaju stvari njihovim telima bez njihovog pristanka ili znanja jer to može biti vrlo uznemirujuće za nekoga ko je doživeo traumu.”
Caldwell sprovodi obuku sa kolegama iz američkog centra za oporavak, online putem Akademije američkog centra za oporavak i sa spoljnim saradnicima – doktorima hitne pomoći, ustanovama za lečenje, terapeutima, doktorima primarne zdravstvene zaštite i drugima – kako bi se podigla svest o vitalnoj važnosti osetljivosti nege zasnovane na informacijama o traumi u tretiranju poremećaja upotrebe supstanci. Kako kaže, „Radimo sa osobom koja traži pomoć za jednu od najtežih stvari koja treba da se prebrodi. Što se više možemo edukovati u ovom području, to više možemo da budemo deo ovog rešenja u zajednici.“
Kako izgleda oporavak?
Dinamika traume i poremećaja upotrebe supstanci – niz traumatskih iskustava, odgovora, supstanci i komorbiditeta – predstavljaju očigledne izazove i čine oporavak visoko individualizovanim. I dok su bihevioralne terapije zamišljene kao vremenski ograničene – kako bi ljudima omogućile veštine i alate koje mogu primeniti u životu – ne postoji zajednički raspored za oporavak.
„Oporavak se ne odnosi na oslobađanje od uznemirujućih misli. Oporavak znači naučiti kako upravljati njima kada ih imate.“
- Trish Caldwell
Važno je da oporavak od PTSP-a ne uključuje eliminaciju uznemirujućih misli, osećaja i sećanja, već učenje kako upravljati njima. „Za nekoga ko se bori sa traumatičnim sećanjima i kaže: “Kada će se desiti da više nemam ova sećanja?” – na to ne mogu odgovoriti“, navodi Caldwell. „Zato što vaš mozak jednostavno ima stvari koje „iskaču“.”
„Oporavak ne znači rešavanje takvih misli,“ ona nastavlja. „Oporavak predstavlja učenje kako da se nosimo sa takvim stvarima. Ako se javi nešto što se desilo pre 25 godina, znate da u tom trenutku imate sposobnost da upravljate tim sećanjem. To je ono što čini oporavak koji je vrlo individualan.“
Budućnost brige o traumi i poremećajima upotrebe supstanci
Možda se čini da je danas u svetu više izloženosti traumi nego ikada. Dakle, da li smo na pravom putu u pogledu lečenja traume i upotrebe supstanci?
„Ostajem optimista da je nauka napravila veliki napredak u poslednjih 50 godina u smislu kliničke psihologije i bihevioralnih tretmana,” kaže Zinzow. „Za ove probleme, uključujući PTSP i poremećaje upotrebe supstanci imamo neke dobro proverene tretmane. Sledeći korak je diseminacija, kao što je obuka pružaoca usluga i osiguravanje da su ti tretmani široko dostupni.“
„Vidimo zemlju u krizi kada je reč o pucnjavama i mentalnom zdravlju, te porastu suicidalnosti, povećanju upotrebe supstanci i povećanju predoziranja, pa je tako mnogo stvari na koje treba da obratimo pažnju.“
- Trish Caldwell
„Naravno, ako kao društvo uložimo više resursa u prevenciju problema zavisnosti, prevenciju izloženosti traumi, prevenciju međuljudskog nasilja, mogli bismo se uhvatiti u koštac sa ovim problemom. Kada bismo mogli da neke od tih resursa uložimo u tretman i prevenciju zavisnosti, mogli bismo biti učinkovitiji u budućnosti. Nadam se da ćemo to i postići.“
Caldwell dodaje: „Mislim da vidimo poboljšanje. Ali takođe vidimo zemlju u krizi u vezi sa pucnjavom i mentalnim zdravljem, te povećanjem suicidalnosti, povećanjem upotrebe supstanci i povećanjem predoziranja. Dakle, postoji mnogo toga na šta moramo da obratimo pažnju.”
Ona se slaže da će veći napredak uključivati usmeravanje resursa tamo gde su potrebni. „Kada počnemo da ulažemo u svoje mentalno zdravlje kao što ulažemo u svoje fizičko zdravlje,” kaže ona, „mislim da ćemo početi da uviđamo neke značajne promene.”
Sve u svemu, Caldwell kaže: „Dve najveće poruke koje želim da ljudi dobiju jesu da se oporavak može i događa svaki dan, od čega god da se oporavljate i da postoje opcije tretmana za svakoga.”
Izvor: https://treatmentmagazine.com/what-is-complex-trauma-in-addiction/