Nedavno je osnivač portala “Recovery Review”, Džejson Švarc, napisao važan tekst o polarizaciji trenutne politike droga pod naslovom “Štitimo autonomiju njenim poricanjem? Podrivamo autonomiju njenim potvrđivanjem?”. Autor primećuje da, na jednom kraju spektra, više država predlaže i usvaja zakone koji dozvoljavaju prisilno lečenje. Na drugom kraju, zagovornici normalizacije predstavljaju upotrebu droga kao ljudsko i građansko pravo koje bi vlada trebalo da štiti i olakšava. Iako nije u fokusu ovog teksta, prisilno lečenje zahteva snažne mehanizme kontrole i može se smatrati poslednjim sredstvom koje se koristi onda kada sve ostalo zakaže i kada je bez njega smrt verovatna. Efikasnija rešenja orijentisana na dobrovoljne usluge podrške za lečenje od poremećaja upotrebe supstanci nalaze se u središtu ove analize. Ovaj tekst fokusiran je na kraj normalizacije upotrebe droga.
Kako bi normalizovali zloupotrebu droga, grupe koje teže tome rade na minimalizaciji stvarnih posledica zavisnosti. To je u velikoj meri u interesu dilera. Postoje značajni interesi na kraju štapa, tamo gde je novac. Razmislite o tome da 80% od celokupne prodaje alkohola ide na 20% Amerikanaca koji najviše piju, pri čemu oni koji se nalaze u grupi od najviših 10% čine ukupno 60% od prodaje. Kada je reč o kanabisu, korisnici koji ga konzumiraju u velikim količinama upotrebljavaju oko 28 puta više od korisnika koji ga konzumiraju u manjim količinama. Prodaja je 28 puta veća! Da li je zaista potrebno da se zapitamo zbog čega bi ove industrije želele da fokus bude na normalizaciji upotrebe droga unutar zajednice ljudi u procesu oporavka u Americi? Pa mi smo njihovi glavni sponzori.
Evo primera strategija podrške normalizaciji: 2021. godine, na društvenim mrežama sam video prijatelja kako govori o tome kako je u prodavnici, nakon što je platio, zapištao alarm protiv krađe. Napomenuo je da je sjajan osećaj stati i čekati da službenik reši situaciju. Napisao je koliko se njegovo iskustvo razlikuje od vremena kada je bio aktivan zavisnik. Svakodnevno je krao tokom svoje zavisnosti. Podelio je na društvenim mrežama koliko je oporavak za njega pozitivan, jer više ne učestvuje u nelegalnim aktivnostima. Svi mi koji smo u procesu oporavka možemo da se u potpunosti identifikujemo sa tim iskustvom.
Zagovornici normalizacije upotrebe droga uključili su se u njegovu diskusiju i rekli mu da je pogrešno govoriti o svojim posledicama na takav način. Ubrzo je postalo ružno. Optužili su ga da ne poštuje ljude koji koriste droge, tvrdeći da je upotreba droga mehanizam suočavanja kojeg treba prihvatiti. Neki su čak tvrdili da ne postoji nijedna stvar slična zavisnosti. Zagovornici normalizacije tvrdili su da ne kradu svi oni koji koriste droge, te da ne bi trebalo stigmatizovati korisnike droga govoreći o tome koliko je krao kako bi održavao svoju zavisnost. Govoriti na takav način suprotstavlja se njihovim naporima da zacementiraju upotrebu droga kao ljudsko pravo. To je sve češći oblik cenzure na društvenim mrežama. Glasni aktivisti upotrebe droga poništavaju takve perspektive kako bi ostvarili cilj normalizacije upotrebe droga, posebno onda kada ljudi govore o štetama.
Postoji tanka granica u porukama koje se fokusiraju na oporavak i naporima da se suzbije dijalog o razaranju koje uzrokuje zavisnost, te moramo da budemo oprezni u vezi sa trendom minimalizacije njenih veoma stvarnih posledica. Postoji veliki pritisak da se zavisna upotreba droga posmatra kao normalan mehanizam suočavanja sa društvenim problemima. To okvirno štetu čini neizbežnom, koju mi dalje moramo da prihvatimo uprkos negativnim implikacijama. Sugeriše se da problem nisu droge, već osnovni društveni deficiti. Prema ovom viđenju, oporavak je bilo kakva blaga pozitivna promena u rizičnoj upotrebi droga. Apstinencija od upotrebe droga nas koji to moramo da učinimo kako bismo ostali živi, smatra se elitističkom. Govoriti o posledicama upotrebe droga smatra se osuđujućim prema osobama koje drogu koriste u stadijumu zavisnosti. Ovo dovodi do nekakve suptilne cenzure. Ljudi ublažavaju istinu kako bi se prilagodili normalizaciji. Ovo se čak može posmatrati i kao suptilni napor da se ljudi u procesu oporavka navedu da ponovo počnu da koriste droge pod izgovorom umerenosti. Možemo li se složiti u tome da ove industrije nemaju interes da mi kontrolišemo našu upotrebu?
Moramo da eliminišemo politike koje su kriminalizovale ljude koji koriste droge, ali na način koji priznaje da je zavisnost prilično destruktivna. Ovo su duboka pitanja javne bezbednosti. Droge mogu da navedu ljude da rade užasne stvari. Alkohol je legalan, a opet često doprinosi ubistvima, nasilju u partnerskim odnosima, saobraćajnim nesrećama i mnogim drugim društvenim problemima koji su povezani sa erozijom porodice i zajednice. Ipak, određeni zagovornici upotrebe droga u SAD-u svaki fokus na razarajuću upotrebu droga vide kao suprotan cilju normalizacije upotrebe droga. Ovaj cilj fundamentalno se razlikuje od Portugalskog modela koji naglašava lečenje i oporavak. Verovatno je to rezultat uticaja kapitalizma, koji nije toliko snažan u Portugalu kao u SAD-u. Ponovno, droge su prilično profitabilne.
Normalizacija nije isto što i smanjenje štete. Od suštinskog je značaja podržavati strategije smanjenja štete. Nalokson i pribori za testiranje na droge spašavaju živote. Moramo da održimo ljude živima da bismo im pomogli. Intervencije niskog praga podstiču angažovanje. Lekovi koji podržavaju lečenje ključni su za oporavak mnogih ljudi. Moramo se prema svim ljudima koji su zavisni od droga ophoditi sa poštovanjem i dostojanstvom. Ipak, takođe bi trebalo da priznamo da mi koji se nađemo u opisanim okolnostima često učestvujemo u nelegalnim i štetnim radnjama koje utiču na celu našu zajednicu. Voli osobu, a ne stanje.
Nešto više o stanju. Zavisnost utiče na oblasti mozga koje su povezane sa izvršnom funkcijom. Oblasti razmišljanja. Zavisnost takođe utiče na limbički sistem, oblast mozga koja kontroliše četiri osnovne evolutivne funkcije. Za mene lično, oblast mozga odgovorna za razlikovanje između dobrog i lošeg bila je najtiši od svih šapata, dok su osnovne regije mozga u želji za osećajem utrnulosti koji droge daju, bile glasne u pozivu da učinim sve kako bih koristio drogu i ignorisao sve ostalo. To je zastrašujuće životno iskustvo, onoga što se dešava sa voljom koja se nalazi u vlasti zavisnosti. Kako se moj mozak isceljivao, ova dinamika se promenila. Regije izvršne funkcije postale su mnogo glasnije, dok se limbički sistem pretvorio u tihi šapat. To je uobičajeno iskustvo za nas sa zavisnošću. Važno je da društvo razume šta je zavisnost i da nam bude omogućeno da otvoreno razgovaramo o tome, kako bi opisano moglo da bude ostvarivo.
U kom pravcu se krećemo kada se čak i priznavanje fundamentalnih istina o zavisnosti negira? Neukrašena istina je da zavisnost često navodi ljude da čine stvari koje nisu u skladu sa njihovim kodeksom ponašanja, čak i nelegalne i opasne stvari. To je bilo tačno za mene; to je tačno za veliku većinu nas sa teškim poremećajem upotrebe supstanci. Postoji dugačak spisak stvari koje sam radio dok sam bio zavisan, a koje ne bih radio sada sa potpuno funkcionalnim, izlečenim mozgom koji nije pod uticajem droga. Iznošenje te fundamentalne istine takođe je centralno načelo smanjenja štete, koje zahteva od pristalica da “ne pokušavaju da umanje ili ignorišu stvarnu, tragičnu štetu i opasnost koja može da bude povezana sa nelegalnom upotrebom droga”.
Ostajem u oporavku iz dva osnovna razloga. Prvi od njih jeste što mogu da živim život kakav želim bez droge i alkohola. Umerenost nije opcija za osobu poput mene sa najtežim oblikom stanja. Drugi razlog je taj što bi se moj mozak vrlo brzo vratio u zavisno stanje pri pokušajima kontrole upotrebe. To je put uništenja jer zavisnost preuzima kontrolu nad mozgom nas sa najtežim oblikom poremećaja upotrebe supstanci. Imam odgovornost prema sebi i drugima oko sebe da to ne dopustim. Kao i hiljade drugih ljudi sa teškim stanjima upotrebe supstanci, ne koristim droge, tako da moj mozak ostaje funkcionalan, a centar za razmišljanje preuzima vođstvo. Ostajem produktivan član društva koji poštuje zakone. Ne bih ostao takav ukoliko bih ponovo počeo da koristim droge. Ovo je fundamentalna istina za mnoge od nas.
Moramo da obezbedimo da osobe koje koriste droge budu tretirane sa poštovanjem i da im se pruža saosećajna pomoć onda kada im je ona potrebna. Ne tretiramo dijabetičare kao manja ljudska bića, ali to u Americi rutinski činimo sa osobama u zavisnosti. To mora da se promeni. Destigmatizacija korisnika droga daleko se razlikuje od normalizacije destruktivne upotrebe droga. Postoje tabui protiv droga koje izazivaju zavisnost s dobrim razlogom, posebno kada su u pitanju mladi. Znamo da su mozgovi u razvoju podložniji zavisnosti i da rana upotreba droga povećava rizik od zavisnosti. Ko bi od nas želeo da normalizuje upotrebu heroina za svoju decu? Trebali bismo dva puta da razmislimo o normalizaciji upotrebe kanabisa za naše mlade; to je potpuno drugačija droga koja do mozga stiže efikasnije, brže i u mnogo jačim oblicima nego ikada ranije u istoriji ljudskog društva. Trebalo bi da pratimo novac u vezi sa normalizacijom zavisne upotrebe droga. Trebali bismo da razumemo razloge koji se kriju iza tih poruka. A to je motiv za profitom.
Upotreba droga inherentno je opasna. Mi postavljamo ogradu oko nje i priznajemo da je opasna iz opravdanih razloga. Pogledajte šta alkohol, legalna i normalizovana droga, može da učini osobi i promeni njenu istinsku prirodu kada zavisnost preuzima kontrolu. Ne želimo da članovi naših porodica eksperimentišu sa metamfetaminom. Nesreće na putevima povezane sa kanabisom dramatično se povećavaju. Ne želimo da naša deca voze pod uticajem supstanci ili dele vožnju sa ljudima koji to čine. Ipak, normalizacija upotrebe droga u društvu povećava rizik za sve nas. Iz dobrih razloga ne želimo da naše dadilje, piloti, hirurzi ili vozači kamiona budu oštećeni. Ignorišemo ih na sopstevnu kolektivnu štetu.
Stigmatizacija zavisnosti, korisnika droga i osoba u procesu oporavka predstavlja ozbiljan problem. Upotreba droga je vodeći uzrok smrti u Americi kada se sve zajedno sabere. Stigmatizujući stavovi prema ljudima koji koriste droge su katastrofalni, posebno u zdravstvu. Moramo da promenimo ove stavove kako bi ljudi poput mene sa poremećajima upotrebe supstanci bili viđeni kao ljudska bića i tretirani sa poštovanjem. Trenutno se ne nalazimo ni blizu toga. Milioni života zavise od našeg napretka u rešavanju ovih problema. Međutim, uklanjanje stigme kako bi ljudima mogla da se pruži pomoć znatno se razlikuje od normalizacije zavisne upotrebe droga i svih njenih posledica.
Postoje mnoge stvari u sredini poslovičnog štapa među kojima je uspostavljena opšta saglasnost. Trajno kretanje ka napred zahteva osetljivost i poštovanje stavova sa oba kraja štapa, dok se napori za promene usredsređuju ka centru. Tačke saglasnosti između zagovornika oporavka i zagovornika upotrebe droga uključuju:
- Politike rata protiv droga koje su kriminalizovale ljude koji koriste droge su bile neefikasne i ostavile su duboko negativne posledice. Posledice su bile najizraženije u marginalizovanim zajednicama. Moramo bolje da napredujemo. Rešenja moraju da budu primenljiva za sve zajednice, a ne samo za privilegovane zajednice.
- U našem društvu, prema ljudima koji koriste droge neophodno je odnositi se sa poštovanjem i oni ne smeju da budu diskriminisani.
- Pored razmatranja pitanja javne bezbednosti, poput onih koji se odnose na vožnju pod uticajem supstanci, zavisnost ne bi trebala da se tretira kao uslov kriminalnog ponašanja, već kao razlog zbog kojeg ljudi mogu i uspevaju da se izleče.
I dok su sve ovo važni razgovori, kao društvo i kao zajednica koja podržava oporavak, čini se da smo sve lošije sposobni da ih vodimo. Udaljavamo se od nijansiranog otvorenog dijaloga i ulazimo u ukorenjene, polarizovane kampove i ograničen dijalog, paralelno sa ostatkom društva. Ova poslednja dinamika možda je jednako opasna kao i destigmatizacija zavisne upotrebe droga. Ne možemo da razgovaramo o ovim stvarima bez straha od retribucije.
Drugi kraj štapa normalizacije upotrebe droga jeste minimalizovanje destruktivnih posledica njihove upotrebe u našem društvu.
Tvrditi da je ovo provokativno, sam po sebi je znak da živimo u distopijskim vremenima. Vremenima u kojima imamo poteškoće u suočavanju sa kompleksnim pitanjima, zbog toga što kao društvo sadašnjeg doba imamo tedenciju da stvari posmatramo isključivo na jedan ili drugi način, a što nije u skladu sa prirodom kompleksnih problema. Imamo moć da to promenimo ukoliko odlučimo da podstičemo otvorenu, iskrenu i nijansiranu procenu svih troškova i koristi koje uzimaju u obzir oba kraja poslovičnog štapa, dok istovremeno prihvatamo sredinu. To je najverovatnije jedini način postizanja trajne promene koju svi želimo.