Kroz istoriju čovečanstva, psihoaktivne supstance korišćene su u različitim oblicima u skoro svakoj poznatoj kulturi. I gde god bi droge ili alkohol mogli da se nađu, tu su se pojavljivali problemi pojedinaca koji postaju plen zadovoljstvima opijanja. Zavisnost nije nov ili iznenadni problem u našem društvu i stoga vekovima filozofi, sociolozi, psiholozi i lekari pokušavaju da je definišu i izleče. Naše društvene percepcije o zavisnosti često uključuju ostatke ovih starijih definicija koje se manifestuju kao stigma i mitovi. Vreme je da razgovaramo o nekim od čestih zabuna koji okružuju zavisnost i da te percepcije dovedemo u savremenije, preciznije svetlo.
Mit: Zavisnost je izbor
Prema Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje, poremećaji upotrebe supstanci poput narkomanije ili alkoholizma specifično su okarakterisani nedostatkom izbora. Osobe koje se bore sa zavisnošću suočavaju se sa kompulzijom: podsvesnom potrebom da konzumiraju droge ili alkohol uprkos svesnom znanju da je to nezdravo ili štetno. Kompulzija dolazi iz hemijskog disbalansa u mozgu, čiji uzroci mogu da variraju – ali koji su takođe obično izvan kontrole zavisne osobe.
Na primer, studije sugerišu postojanje genetske komponente zavisnosti. Porodična istorija zloupotrebe supstanci može da znači da je u mozgu jedne osobe duboko usađeno da bude podložniji zavisnosti od drugih. Okolina je još jedan značajan faktor: nekontrolisana iskustva poput zanemarivanja ili zlostavljanja u detinjstvu, odrastanja uz normalizovanu upotrebu supstanci ili traume poput borbe ili seksualnog nasilja mogu dovesti do povećanog rizika od zavisnosti. Naposletku, čak i u slučajevima kada osoba svesno počne da koristi adiktivne supstance, zavisnost se ne javlja namerno ili odmah. Kako se razvija navika konzumiranja droge ili alkohola, mozak osobe polako se menja tako da zavisi od supstance, što zauzvrat izaziva karakterističnu kompulziju i oduzima osobi sposobnost izbora kada, kako ili da li će konzumirati droge ili alkohol.
Mit: Zavisnost se dešava samo određenim kategorijama ljudi
Neko vas pita da zamislite “zavisnika”. Koja slika vam prva pada na pamet? Popularni mediji su možda oblikovali tip osobe koju povezujete sa zloupotrebom droga i alkohola. Možda je osoba koju ste zamislili uključena u kriminalne aktivnosti, odrasla u “lošem” kraju ili je socijalno-ekonomski ugrožena. Važno je da budemo kritični prema ovim stereotipima, ne samo zbog toga što mogu dovesti do predrasuda ili stigme, već i zato što su statistički netačni.
Svake godine, istraživanja organizacija poput Uprave za zloupotrebu supstanci i mentalno zdravlje pokazuju da zavisnost pogađa ljude svih društvenih slojeva. Iako znamo da određene grupe mogu biti podložnije određenim poremećajima upotrebe supstanci, sveukupno, ne postoji jedan tip osobe koji je posebno sklon da bude “zavisnik”. I, na individualnom nivou, svaka osoba koja se bori sa zavisnošću dolazi iz jedinstvenog okruženja sa ličnim visokorizičnim faktorima i stresorima. Od mlade osobe koja razvija problem prekomernog konzumiranja alkohola na fakultetu do samohranog roditelja koji koristi alkohol za samolečenje stresa; od tinejdžera koji diluje drogu kako bi izdržavao svoju porodicu do visokopozicioniranog izvršnog direktora koji konzumira kokain da bi održao korak sa svojim poslom, dakle ljudi svih uzrasta, polova, nivoa prihoda i geografskih lokacija mogu biti pogođeni zavisnošću i zloupotrebom supstanci.
Mit: Nakon tretmana, trebalo bi da zavisnost zauvek nestane
Što više saznajemo o zavisnosti, to bolje razumemo da je to složena, hronična bolest koja zahteva doživotnu negu i upravljanje. Dok se nekada verovalo da postizanje fizičke apstinencije može da usmeri osobu na pravi put, sada znamo da psihološki aspekti zavisnosti drže ključ oporavka. Međutim, tretiranje uma nije jednostavno kao lečenje tela. Današnji stručnjaci za zavisnost znaju da psihološki stresori mogu izbiti na površinu i izazvati recidiv čak i nakon godina uspešne trezvenosti. Važno je priznati da zavisnost nema jednokratno lečenje. Na ovaj način, možemo pripremiti klijente da bolje spreče i upravljaju ovim stresorima, umesto da ih ostavljamo nespremnim i da se osećaju kao da su neuspešni u oporavku.
Mnogi centri za tretman usredsređuju se na pružanje alata za upravljanje recidivom svojim klijentima pored tradicionalnih terapija. Osim toga, mnogi centri pružaju više nivoa nege: umesto da se tretman završi nakon otpusta iz rezidencijalnog programa, klijenti sada mogu učestvovati u ambulantnoj nezi, programima za bivše pacijente i još mnogo toga kako bi ostali podržani i povezani sa zajednicom oporavka tokom vremena. Individualizovani tretman takođe je u porastu, nudeći ciljanu negu, posebno za visoko rizične slučajeve poput politoksikomanije ili komorbidnih poremećaja.
Mit: Lekovi na recept manje su opasni od ilegalnih droga
Poveravamo lekarima naše blagostanje, pa je prirodno pretpostaviti da lekovi na recept nisu štetni. I generalno, lekovi na recept jesu bezbedni kada leče dijagnosticirane zdravstvene probleme, te kada se koriste prema uputstvima vašeg lekara i kada vaš lekar zna za bilo kakve promene u vašem rasporedu uzimanja lekova. Ovi uslovi su ključni za razumevanje zavisnosti od lekova na recept. Lekovi poput opioida (Vikodin, Fentanil), stimulansa (Ritalin, Adalril) i benzodiazepina (Xanax, Valijum) su moćne supstance. Sadrže slične hemijske strukture kao ulične droge, često u “čistijoj” koncentraciji. Kada se zloupotrebljavaju, podjednako su štetni kao i njihovi ilegalni ekvivalenti.
Zloupotrebu lekova na recept karakteriše brza tolerancija, pri kojoj osoba zahteva veće doze kako bi postigla željeni efekat. Tolerancija dovodi do zavisnosti, i do većeg rizika od predoziranja kako osobe uzimaju sve veće i opasnije doze. Prema podacima Nacionalnog instituta za zloupotrebu droga, stope smrtnog predoziranja bile su značajno veće u poslednjih nekoliko godina među korisnicima lekova na recept nego među korisnicima ilegalnih droga poput heroina i kokaina. Nažalost, bili su potrebni statistički podaci poput ovih da se poveća javna svest o opasnostima zloupotrebe lekova na recept. U budućnosti je ključno ozbiljno shvatiti lekove na recept i koristiti ih sa oprezom.
Mit: Tretman zavisnosti treba da ih “zaista uplaši”
Kada vidite centre za tretman koji obećavaju udobno, opuštajuće iskustvo rehabilitacije, možda se pitate da li će ova mesta zaista naterati svoje klijente da ozbiljno shvate oporavak. Lako je otpisati ovakav tretman kao previše blag i osećati da bi tretman zavisnosti zaista trebao da natera pojedince da razumeju pun obim onoga što su “pogrešno uradili”. Međutim, stručnjaci znaju da je zavisnost bazirana na kompulziji: zavisne osobe će nastaviti da koriste droge ili alkohol uprkos saznanju o posledicama. Intervencije zasnovane na strahu, sramoti ili posledicama više se ne smatraju efikasnim sredstvom tretmana među vrhunskim centrima za oporavak.
Zapravo, ovakav pristup je kontraproduktivan. Neka istraživanja sugerišu da samoprijavljivanje osećaja srama u oporavku ima veze sa većom verovatnoćom recidiva i da internalizacija krivice ili nisko samopoštovanje takođe otežava kontrolu nad zavisnošću. Umesto toga, efikasan tretman zavisnosti treba da bude podržavajući, fokusiran na osnaživanje i usmeren na ponovnu izgradnju ključnih odnosa sa voljenima. Stara izreka da promena dolazi iznutra posebno je istinita u procesu oporavka: samo onda kada osoba želi da se promeni i veruje da može da ostvari promene, moći će da prevaziđe svoju zavisnost. Korišćenje taktika zastrašivanja samo će održavati uverenje osoba da nisu sposobni za postizanje nečeg većeg.
U našem modernom dobu brzo deljenih informacija, važno je da je znanje koje stičemo i širimo tačno i ažurirano. Kada padnemo u stare stereotipe o zavisnosti ili donosimo sudove o tome kako je proći kroz oporavak, otežavamo društvu u celini da razgovara o zavisnosti na zdrav, produktivan način. Mitovi poput onih koji su ovde navedeni održavaju problem zloupotrebe supstanci i sprečavaju pojedince koji se bore sa zavisnošću da dobiju podršku i razumevanje koje im je potrebno da se izleče. Ali kada zajedno radimo na učenju istine, menjamo dijalog i otvaramo prostor za široko značajan pomak u tome kako tretiramo, i na kraju sprečavamo, bolest zavisnosti.
U saradnji sa:
Elizabet Stokton
Elizabet je pohađala Poslovnu školu i završila Univerzitet u San Francisku sa diplomom osnovnih studija iz menadžmenta i marketinga. Elizabet je imala problema sa zavisnošću veći deo svog odraslog života. Trebalo joj je nekoliko pokušaja u različitim centrima za tretman da pronađe uspešan život u oporavku. Njena životna misija postala je da pronađe način da zaista pomogne ljudima da se oporave od zavisnosti. 2016. godine suosnovala je Riverside Recovery zajedno sa svojim partnerom Kirkom Kirkpatrikom, gde trenutno obavlja funkciju direktora marketinga.
Izvor: https://www.recoveryconnection.com/5-myths-about-drug-addiction/