Dobri međuljudski odnosi i društvene veze snažna su zaštita protiv lošeg fizičkog i mentalnog zdravlja. U analizi koja je uključivala stotine hiljada ljudi, istraživači su pokušali da istraže u kojoj meri društveni odnosi utiču na rizik od smrti. Otkrili su da su oni koji su imali snažnije veze, imali 50% manje šanse da umru ranije. Usamljenost i društvena izolacija imaju značajne negativne posledice. Želite da živite dug i zdrav život? Nađite mnogo prijatelja.
Na isti način, povezanost sa društvenim mrežama za oporavak poboljšava rezultate tretmana zavisnosti. Zbog različitih razloga, a ne samo zbog stigme, osobe sa poremećajem upotrebe supstanci su često društveno izolovane. Iako to nije bio prioritet za neke servise u prošlosti, smernice dosledno preporučuju povezivanje sa grupama uzajamne podrške i organizacijama koje čine osobe sa proživljenim iskustvom (eng. Lived Experience Recovery Organisations – LEROs). Učestovanje u uzajamnoj podršci za oporavak od poremećaja upotrebe alkohola ima uticaj barem jednako velik kao dokazane psihološke terapije poput kognitivne bihevioralne terapije.
„Dokazi sugerišu da bi 42% učesnika koji učestvuju u anonimnim alkoholičarima (eng. Alcoholics Anonymous – AA) uspostavila potpunu apstinencije godinu dana kasnije, u poređenju sa 35% učesnika koji su su bili uključeni u druge tretmane uključujući i kognitivnu bihevioralnu terapiju.“
Cochrane Review 2020
Istraživači iz Massachusettsa u ispitivanju ljudi sa poremećajem upotrebe alkohola otkrili su da je dodavanje samo jedne osobe u oporavku njihovoj društvenoj mreži rezultiralo 27% većim izgledima da ostanu trezni u sledećoj godini.
„Tretman koji uključuje mrežu podrške može uticati na dugoročne adaptivne promene kod osoba koje piju“ u društvenim mrežama konzumenata alkohola i te promene mogu dugoročno doprineti poboljšanju rezultata lečenja.
Mark Litt and Colleagues 2009
Stigma o oporavku
U ovim nalazima nema mnogo polemike – oni su prilično široko prihvaćeni, ali ne izgleda da su nužno bili deo prakse, sa prisutnim čudnim uverenjima o uzajamnoj podršci i pridruživanju stigme. Čuo sam neke ljude na uticajnim i snažnim pozicijama kako govore pogrešne informacije i prilično prezirne stvari o uzajamnoj podršci i podršci osoba sa iskustvom, posebno kada se ove intervencije oslanjaju na tretman. Jedan komentator nedavno je identifikovao organizacije za oporavak kao „najveći rizik za osobe koje trenutne konzumiraju droge“, iako je jasno da povezanost sa takvim skupinama smanjuje rizik. Razorno – zar ne? Zašto bi bilo?
U prošlosti je bilo zgodno reći da nisu postojali dokazi da su uzajamna podrška i podrška osoba sa iskustvom imale bilo kakav uticaj, ali oslanjanje na to sada, značilo bi da namerno izbegavate dokaze s obzirom na nova istraživanja na ovu temu.
Možda otpor postoji zato što neki stručnjaci osećaju da je njihov status ugrožen kada klijenti postanu osnaženi izvan tradicionalnih hijerarhijskih postavki tretmana. Strah od gubitka moći ili uticaja može biti snažan motivator. Možda previše nas ide u profesije negovatelja zbog dobiti koju osećamo kada počnemo da se brinemo za pojedince i dobiti koja nestane kada im više nismo potrebni. Možda će se tražiti da prihvatimo da uzajamna podrška i podrška osoba sa iskustvom imaju značajnu ulogu u pomaganju ljudima u oporavku, što će se loše odraziti na našu dosadašnju praksu koja je izgrađena na premisi da „stručnjak zna najbolje“. Mogu postojati istinski strahovi od rizika koji izazivaju oklevanje. Možda povezivanje sa smanjenjem štete umesto vrednovanja spektra pristupa rezultira ciničnim stavovima prema bilo čemu drugom što nije u tom krugu. Ko zna? – možda su sve ove stvari ili nijedna od ovih stvari. Šta god da stoji iza otpora, nije od pomoći. Međutim, to se potencira.
Proživljena iskustva i stručnjaci
Na primer, autor i voditelj Darren McGarvey dao je osvrt o ovom pitanju u svojoj knjizi Društvena distanca među nama (eng. The Social Distance Between Us), gde u poglavlju o zavisnosti na koje se poziva, „složeni niz klasne dinamike, institucionalnih zameranja i ljubomore stručnjaka“ koji su relevantni, kontroverzno sugerišući da neko ima „jednake šanse da bude dobro, sledeći jednostavne predloge drugih osoba sa problemom zavisnosti iz niže klase, kao i prepuštajući se brizi visokokvalifikovanim stručnjacima srednje klase.“
Većina ljudi oporavi se putem prirodnog oporavka („sazrevanje“ na različite načine), dok se i bezbroj drugih oporavlja u crkvenim prostorijama i drugim prostorima za sastanke putem raznih grupa za uzajamnu podršku, ne morajući da se približavaju ustanovama za tretman nikada. Međutim, nekima čiji se problemi čine nerešivim, složenim ili opasnim po život potrebna je intenzivnija i strukturisanija pomoć. Verujem da se takvi ljudi najbolje snalaze tamo gde se pruža efikasan tretman u savezu između osobe sa problemom i stručnjaka. Verujem da će verovatno tretman biti mnogo učinkovitiji kada je potpomognut podrškom osoba sa iskustvom i kada se uspostave asertivne veze uzajamne podrške.
Zajedničko donošenje odluka dešava se kada postoji partnerstvo između jednakih i kada se ciljevi osobe razumeju i prioritiziraju. U sve više i više tretmanskih okruženja, neki od stručnjaka (poput mene) takođe imaju proživljeno iskustvo. Neki od nas čak dolaze iz radničke klase! Kada eliminišemo asimetriju moći između profesionalaca i korisnika – prihvatajući da pacijent i njegova porodica imaju proživljeno iskustvo, nudimo smislen izbor (ne samo koji jek koristiti), prihvatamo da se ciljevi klijenta mogu razlikovati od ciljeva kliničara i razgovarajući o rizicima i kako bismo ih umanjili, stvaramo bogato i plodno tlo za rast, kao i za smanjenje štete.
Nažalost, ovo nije svačije iskustvo i postoje prepreke i barijere za napredak za neke ljude, a koje proizlaze iz zastarelih modela, gde prioriteti usluge nisu usklađeni sa prioritetima korisnika i njihovih porodica. Podrška osoba sa iskustvom tu svakako može pomoći:
„Podrška osoba sa iskustvom pomaže u ispravljanju nejednakosti moći/autoriteta, percipirane invazivnosti, pasivnosti uloge, troškova, neugodnosti i društvene stigme povezane sa stručnom pomoći za ozbiljne probleme sa alkoholom ili drugim zavisnostima.“
William White
Nosioci nade
U takvim okolnostima, uvođenje intervencija osoba sa iskustvom i grupa uzajamne podrške nije ništa pametnije – uvođenje nade, uzora, praktične podrške i vitalnih veza sa resursima koji će izgraditi kapital oporavka i izolovati od ponovnog korišćenja štetnih supstanci.
To nije jednostavno i može potrajati. John F. Kelly, u svom radu Zaštitni zid ljudske zajednice (eng. The Protective Wall of Human Community), ističe: „Može proći do osam godina i oko četiri do pet epizoda tretmana/uzajamne podrške pre nego što odrasli kojima se pružaju tretmani postignu početnu trajnu remisiju.”
Čak i tada, kako kaže Kelly, može proći još otprilike pet godina kontinuirane remisije pre nego što rizik od ispunjavanja kriterijuma za poremećaj upotrebe supstanci padne na isti nivo kao što je kod opšte populacije. Na površini, ovo zvuči zastrašujuće – tako dugo – ali zapravo daje nadu. Osobe sa proživljenim iskustvom mogu pomoći pojedincima da se drže procesa i održe nadu tokom dugog vremenskih perioda.
Praktičari mogu imati niska očekivanja o tome šta njihovi klijenti mogu postići zbog negativnih iskustava, gledajući kako se ljudi destabilizuju ili nanose štetu. Michael Gossop je ovo nazvao zabludom u tretmanu – u suštini verovanje da se ljudi ne oporavljaju zbog toga što ih stručnjaci retko vide kako se oporavljaju. Ljudi koji se oporave često napuštaju servise. U mojoj službi, ima mnogo ljudi u dugotrajnom oporavku. Imamo priliku svake sedmice videti pozitivne i trajne promene. To nas, koji se oporavljamo, čini punim nade na isti način na koji nam naš vlastiti oporavak daje nadu i tu nadu prenosimo na klijente.
Sharon Reif i kolege su 2012. godine u osvrtu na uticaj podrške osoba sa iskustvom, pronašli da studije “pokazuju smanjenje recidiva, povećanje zadržavanja u tretmanu, poboljšanje odnosa sa pružaocima tretmana i društvenom podrškom, te povećano sveukupno zadovoljstvo sa iskustvom tretmana.” Kada servisi rezultiraju ljudima koji se oporavljaju, tada se nada integriše i očekivanja rastu. Kada praktičar ima velika očekivanja, dolazi do boljih rezultata i iskustvo tretmana je bolje. Zadržavanje klijenata u našim tretmanima (stope završetka) značajno se povećalo u godini nakon uvođenja programa podrške osoba sa iskustvom.
Povezivanjem do boljih rezultata
Uskoro ćemo u naše servise uvesti program povezivanja osoba sa iskustvom i korisnika (eng. Peer Bridging Programme) kojeg finansiraju lokalno Partnerstvo za alkohol i droge i škotska vlada. Jedan od pokretača programa koji ima za cilj poboljšanje pristupa, zadržavanja i ishoda je činjenica da stope upućivanja na rehabilitaciju mogu značajno varirati između pojedinaca u istom timu, između timova i službi, kao i geografski.
Želimo biti otvoreni koliko god je to moguće i izjednačiti te nedoslednosti u pristupu, ali i da budemo što je više moguće integrisani u druge usluge, uviđajući da putevi oporavka nisu linearni i da se rizicima najbolje upravlja u integrisanim sistemima nege gde je smanjenje štete ono što radimo, ali nije zbir svega što radimo, posebno kada taj sistem uključuje i podršku osoba sa iskustvom i jake i efikasne veze sa uzajamnom pomoći.
To ćemo učiniti tako što ćemo zaposliti ljude koji su stručnjaci po iskustvu da deluju kao mostovi za osobe sa poremećajem upotrebe supstanci kako bismo im pomogli u procesu oporavka – facilitatori za oporavak, katalizatori nade i deo sistema nege usmerenog na oporavak.
Kao što sam rekao, prikupljaju se dokazi o vrednosti podrške osoba sa iskustvom. Jedna studija je otkrila da su osobe koje su primile podršku od navigatora za podršku oporavku imali 23% veću verovatnoću da će doći na tretman unutar prve dve nedelje nakon detoksikacije, nego osobe u uobičajenim servisima. Angažman i retencija u tretmanu povezani su sa boljim ishodima.
Nadam se da će dokazi koje pronađemo pomoći u podršci argumentu za više uključivanja osoba sa iskustvom, ali i suprotstaviti se onima koji su protiv takvih stvari.
Izvor: https://recoveryreview.blog/2022/11/26/peer-recovery-support-a-bridge-to-hope-and-healing/