Promena nije laka. Ponekad je potrebno nekoliko pokušaja da se nešto popravi.
Niko ne zna više o drugoj šansi nego Tonyja Attwood – ili sudija koji mu je dao šansu za promenu.
Četrdesotodvogodišnjak sedi u zagušljivom i polumračnom kafiću u ponedjeljak ujutru. Kratko ošišan, u skupom vunenom kaputu, tiho govoreći, uz metodične, pažljive pokrete boksera teške kategorije; tako sedeći u ovom Cowley Road kafiću mogao bi biti i poslovni čovek.
Sredinom 2000-ih godina, u fotografski objektiv gleda mršavi lopov bledog lica sa zatvorskom frizurom. Uhapšen je zbog provale ili bolje rečeno zbog još jedne provale u nizu.
Godinama je bio jedan od najukorenijih Oxsford prestupnika koji je proveo veliki deo svog ranog odraslog doba u zatvoru. Činio je zločine kako bi finansirao potrebu za heroinom i crackom.
On sada vodi humanitarnu organizaciju, Zajednicu nade i vizije (eng. Hope and Vision Communities), koja podržava bivše prestupnike u borbi protiv zavisnosti od droga koje su uništile njihove živote i, zauzvrat, uništile društvo.
Pa kako je onda Tony od kriminalca postao šef humanitarne organizacije? Bilo je to, kaže u polumraku kafića, zahvaljujući sudiji.
Odrastanje
Odrastao je u području Cowley 80ih i 90ih godina. Njegov otac naporno je radio, puno je pio i bio još strožiji, hranivši dečakovo nepoverenje u autoritete.
Između njih nije bilo ljubavi. Ali kada mu je otac preminuo od raka, dok je Tony još bio u tinejdžerskim godinama, od svog lekara saznao je da čovek za kojeg je verovao da mu je otac, zapravo nije bio njegov rođeni otac.
„Svaka figura autoriteta u mom životu jednostavno me je izneverila, ne da im nije stalo do mene ili da me napuštaju jer me nisu voleli,“ kaže on.
“Nisam želeo da povredim svoju mamu, pa joj se zbog toga i nisam suprostavio ili je pitao da li je to istina.”
“Ali sam se osećao drugačije.”
“U to vreme moja mama je tugovala i ja nisam hteo to da spominjem, te da je dodatno brinem.”
“Krio sam to. Moj način nošenja sa tom informacijom značio je pijenje i pušenje svakog dana.”
“Smatrao sam da sada ja moram da budem odgovoran za finansijsko stanje porodice.”
“Počeo sam da prodajem kanabis i od tada sam zaglavio u tom načinu života.”
Neko ko se osećao “neželjenim”, sada je radio posao gde mu je telefon “stalno zvonio”.
“To mi je davalo osećaj pripadnosti i vrednosti. Time sam se bavio, a nisam bio uhvaćen sve do svoje 21. godine.”
Ako stvari već nisu krenule naopako, to hapšenje u 21. godini bilo je kada su stvari krenule nizbrdo. Tonijeva iskrenost bila je ta koja je dokazala njegovu propast.
Kaže: “Mama me je uvek odgajala tako da verujem da je poštenje najvažnije. Pitali su me da li želim advokata, a ja sam to odbio.”
Tony je uhvaćen samo sa „nominalnom” količinom kanabisa. Da je odbio da odgovara na pitanja policajaca, možda bi se izvukao sa novčanom kaznom.
Umesto toga, priznao je da prodaje. „Budući da sam bio iskren, optužen sam za posedovanje sa namerom snadbevanja drogom drugih osoba.”
Izrečena mu je kazna društveno korisnog rada, koja mu je kasnije ukinuta i poslat je u zatvor.
I upravo je u zatvoru probao creck i heroin. Za razliku od kanabisa, teže droge brže izlaze iz tela, što znači da ih je teže otkriti na testovima.
Napolju je, kaže, “počeo da pljačka, krade i radi sve što je rekao da nikada neće”.
To je zauzvrat hranilo njegov „samoprezir“. “Nisam voleo sebe zbog onoga što sam radio. Zatim sam nastavio sa upotrebom droga i alkohola kako bih se rešio tih osećaja.”
Oporavak
Sudije imaju brojne mogućnosti kada osuđuju nekoga.
Mogu zatvoriti prestupnika, a Tony zna puno o zatvoru. Mogu da „obustave“ tu zatvorsku kaznu, što znači da osoba može biti poslata u zatvor ukoliko upadne u još veću nevolju.
Ili se nekome može izreći kazna društveno korisnog rada do tri godine. Uz tu naredbu mogu se dodati različiti uslovi, poput neplaćenog rada u zajednici, obaveze da se prisustvuje sastancima službe za uslovnu kaznu ili usluga tretmana zavisnosti.
Tony je sredinom 2000-ih završio svoje prvo prisilni tretman zavisnosti. Ali svaki test na drogu kojem je bio podvrgnut, bio je pozitivan, kaže.
Peter Ross bio je advokat 24 godine pre nego što je postao okružni sudija 2004. godine. Penzionisao se 2020. nakon što je učestvovao na tri suđenja oxsfordskoj kriminalnoj grupi i postao koordinator Tonijeve humanitarne organizacije Hope and Vision Communities.
“Prva stvar koju se pitate kao sudija jeste da li je ovo slučaj u kojem je izrečena mera toliko prekršena da je bilo šta drugo osim zatvorske kazne neprikladno”, rekao je Ross za Oxford Mail u video pozivu.
“Druga stvar koje ćete razmotriti jeste da li je poredak zajednice sa mestom za tretman zavisnosti odgovarajući.
“Mora se postaviti sledeće pitanje u predmetu, pre mene, da li je osoba zapravo spremna za tretman ili će to biti samo još jedan u nizu od mnogih?”
Njegovo prvo iskustvo sa Tonyjevim prekršajima bilo je nekoliko provala u Co-op prodavnicama i „zaista užasno opasna vožnja“ dok je pokušavao da pobegne policajcima koji su jurili za njim.
“Mislim da sam molio za rehabilitaciju, ali nije mi bila dostupna”, priseća se Tony.
„U Tonijevom slučaju, zaključio sam da je bilo toliko prekršenih izrečenih mera i iako se ne bih protivio odluci zajednice, prema predmetu koji je preda mnom bio, doneo sam odluku da on u tom trenutku nije bio u poziciji da postigne uspeh u tretmanu lečenja zavisnosti.”
Dok je bio u zatvoru, Tony je uspeo da pronađe mesto za tretman od zavisnosti u Devonu. Tamo je otišao po izlasku iz zatvora.
„Opet, i dalje sam bio uplašen“, kaže on. Zanemarujući zabrane upotrebe droga, uspeo je da prokrijumčari nešto droge kad je otišao u Devon.
“Mesto je bilo neverovatno. Ljudi su bili neverovatni. Bilo je na periferiji i nakon što dugo vremena nije video ni stabiljku trave, bilo je to neverovatno mesto.”
Nakon četiri nedelje, morao je da napiše pismo svom ocu. “To je probudilo mnogo emocija sa kojima nisam mogao da se nosim. Droga je bila tu i sledećeg dana su me izbacili.”
Vratio se u Oxford i nakon tri dana ponovo je bio vraćen u zatvor.
Zatvoren u Bullingdon zatvoru, gde su mu čuvari rekli da neće ići u krilo; umesto toga, išao je u izolaciju, u samicu.
„Deset dana u četiri zida sa svojim mislima i počeo sam da ludim“, kaže on.
Čuvar mu je dao hrišćanski bestseler Kolibu (eng. The Shack) i priča o iskupljenju i oprostu ga je pogodila. Pronašao je veru u njenim stranicama – i snagu za drugi početak. Bila je to knjiga koja ga je spasila.
“To je bio početak” rekao je. Pisao je centru za tretman zavisnosti iz kojeg je izbačen, a nedelju dana pre nego što je trebao da bude otpušten, tim u zatvoru mu je rekao da je ponovo pozvan u Devon.
Uprkos tome što se vratio u tretman sa najboljim namerama, tada mu je rečeno da je njegovoj majci dijagnostikovan karcinom.
“Kad čujem reč karcinom, ono što zapravo čujem jeste da imaš tri meseca života i da ćeš za dva biti već mrtav. Taj strah me je naterao da odem” kaže.
Vratio se u Oxford i ostao čist više od šest meseci.
Ali stare veze teško umiru i on je bio žrtva napada nožem. Ostao je sa povredama nogu, grudnog koša i leđa.
Iako je doktorima rekao da je osoba zavisna od droga, dali su mu morfijum.
“Sedeo sam na sofi, opet sam sa svojim mislima. I to je bilo to, počeo sam ponovo sa upotrebom i opet u istražni zatvor.
Saoptuženik se izjasnio da nije kriv, ostavljajući Tonyja u istražnom zatvoru mesecima pre nego što mu se izrekne kazna.
A u ušima mu je odzvanjalo upozorenje sudije izrečeno na ročištu za izjašnjenje o krivici: da mu preti kazna do pet godina zatvora.
“Nakon što sam čuo da sam u beznadežnoj situaciji, pripremao sam se za tu kaznu, navikavajući se da prihvatim da ću dobiti pet godina zatvora, a sve što bude manje od toga je bonus.”
To se promenilo nakon što je pisao Berkshire centru za tretman zavisnosti Yeldall Manor, ispričavši im svoju priču.
Osoblje iz ustanove došlo je da ga vidi u zatvoru i ponudilo mu je mesto u njihovoj ustanovi.
Sudija Ross nagradio je Tonyjevu upornost presudom koja je glasila: trogodišnji društveno korisni rad uz stroge uslove.
Sada postoji javno finansiran program koji se vodi kao saradnja između Oxford krunskog suda (eng. Oxford Crown Court), humanitarne organizacije za borbu protiv zavisnosti Prekretnica (eng. Turning Point), policije i zatvora Bullingdon – gde se ukorenjenim prestupnicima, čiji su zločini bili motivisani njihovim zavisnostima, nude mesta u tretmanu kao direktna alternativa zatvorskim kaznama. Oxfordshire program je naporan i zahteva od kandidata da provedu mesece u pritvoru kako bi se uverili da je čist pre nego što iskusno osoblje proceni da je vreme za uključivanje u tretman. Međutim, u to vreme je trogodišnji društveno korisni rad bio nepoznat, kaže Tony. “Bila mi je čast da moja promena bude inspiracija za ovaj projekat”, dodaje.
Osoba koja se oporavlja ostala je u kontaktu sa sudijom u sklopu redovnih provera njegovog naloga.
Iskupljenje
Bila je 2019.godina i on je pozvao sudiju koji ga je osudio na ručak u Yeldall.
“Sedeo sam za stolom, ne samo sa Tonijem, nego i sa brojnim drugim korisnicima. Neke od njih sam lično poslao na tretman lečenja od zavisnosti”, kaže penzionisani sudija.
“Kada sednete da jedete sa ljudima, to je čin koji ruši sve vrste prepreka.
“Razgovarali smo o porodicama; njihovim i mojoj. Mislim da je veoma važno da ljudi shvate da su sudije ljudska bića. I mi imamo svoje živote.”
Nakon ručka, prošetali su dvorištem. Sudija Ross priča “Okrenuo sam se Tonyju i rekao mu: ne čini li ti se ovo krajnje bizarnim? Evo nas ovde, razgovaramo. Ja, sudija koji te je zatvorio i ti, onaj kojeg sam poslao u zatvor. Ipak, ovde razgovaramo kao da se poznajemo mnogo, mnogo godina“.
Tokom posete Tony je sudiji izneo svoju viziju za organizaciju koja bi mogla da podržava osobe zavisne od droga, koje se oporavljaju nakon izlaska iz tretmana.
“Video sam kako se događaju recidivi i kako se ljudi vraćaju u zatvor. Mogao sam da vidim ljude kako se bore da pronađu mesto za život”, kaže Tony.
“Osećao sam anksioznost i strah od odlaska. Nisam se želeo da se vratim životu kakav sam živeo. Nisam želeo da se vratim u Oxford.”
Organizacija Hope and Vision Communities nastala je iz tog iskrenog razgovora nakon ručka.
Sa sedištem u dolini reke Thames, humanitarna organizacija podržava bivše prestupnike koji napuštaju tretman lečenja od zavisnosti i započinju život napolju.
„Kao humanitarna organizacija, mi se bavimo promenama”, kaže Tony.
Organizacija iznajmljuje sedam smeštajnih jedinica i planira da doda još jednu ove godine.
Peter Ross, penzionisani sudija, predsednik je organizacije. „Prva važna stvar je da ljudima damo mesto koje mogu nazvati domom,” kaže.
“To nije samo smeštaj, nije samo sklonište od vremenskih nepogoda, to je mesto koje oni mogu zvati domom, a imati mesto koje se može zvati domom veoma je važno u smislu sigurnosti i samopoštovanja za ljude.”
U trećoj godini postojanja, Hope and Vision Communities, trenutno ima više od desetak stanovnika. Svi rade i, otkako su se pridružili programu, dva su otišla u vlastite smeštaje. Udruženje je podržano od strane Reeds, advokatske firma sa sedištem u Oxfordu, koja je zastupala Tonyja kroz njegove godine ulaska i izlaska iz sistema krivičnog pravosuđa.
A najveća priča o uspehu organizacije je Tony lično.
“Ako ja to mogu, svako onda može. Ja sam bio taj beznadežan slučaj”, kaže Tony.
Izvor: https://www.oxfordmail.co.uk/news/23435718.meet-reformed-drug-addict-judge-working-together-charity/