Ovaj post je preštampan uz dozvolu jednog od najpopularnijih blogova TreatmentMagazine.com o zavisnosti, lečenju i oporavku: Recovery Review.
Autor David McCartney
Putovanja oporavka su retko linearna, uopšteno su neravna i često traju mnogo godina. Terapijska zajednica može, ali i ne mora biti deo procesa. Ljudima može da bude potrebno nekoliko različitih epizoda lečenja tokom vremena koje se često ponavljaju sa različitim potrebama i ciljevima.
Uprkos rastućoj bazi dokaza, samo mali procenat epizoda lečenja odvija se u ustanovama za rehabilitaciju. Pristup nije lak. U mnogim područjima, da biste došli na rehabilitaciju morate da budete bogati, osigurani ili jednostavno srećni. Ako imate pogrešan poštanski broj i nemate sredstava, možda nikada nećete stići do tamo.
Ako imate dovoljno sreće da pronađete put do rehabilitacije, manje je verovatno da ćete postići svoje ciljeve ako ne provedete dovoljno vremena na lečenju i ako intenzitet i sadržaj nisu kompaktni. Dokazi sugerišu da bi lečenje trebalo da traje najmanje tri mjeseca kako bi se postigao učinak.
Svaka naknadna nega koju pruža rehabilitacija trebala bi da bude snažno usmerena na pomaganje pojedincima da razviju svoje vlastite sisteme podrške i povezuju ih sa uslugama koje će pomoći dugoročno.
Jedna stvar koja predviđa pozitivne ishode jeste kvalitet onoga što se dešava nakon rehabilitacije. Ako se oporavak dešava godinama, nema smisla ulagati većinu energije u epizodu lečenja u stacionarnom domu na račun naknadne nege. Svaka naknadna nega koju pruža rehabilitacija trebala bi da bude snažno usmerena na pomaganje pojedincima da razviju svoje vlastite sisteme podrške i povezuju ih sa uslugama koje će pomoći dugoročno, a pod dugoročnim, mislim na ostatak njihovog oporavka. Ipak, ovo područje stalne podrške je nešto što nije uvek tako dobro razvijeno ili cenjeno onoliko koliko bi moglo da bude.
Vodič dobre prakse škotske vlade o putevima rehabilitacije u rezidencijalnim ustanovama prepoznaje sledeće: „Programe detoksikacije i rehabilitacije u stambenim ustanovama ne treba posmatrati kao samostalne intervencije, već kao komponente integrisanog paketa nege. Adekvatna priprema i naknadna nega koja se pruža u okruženju ključni su za uspeh rezidencijalnog lečenja.”
Nedavno se profesor David Best, pišući na svom blogu, na pronicljiv način pozabavio ovom temom. On naglašava važnost stvaranja novih veza sa resursima za oporavak zajednice kao što su uzajamna pomoć i organizacije za oporavak sa iskustvom u zavisnosti i oporavku, koje potom mogu generisati nove, zaštitne društvene mreže. Ističe da za to moramo da izgradimo efikasne mostove, od tretmana do ovakvih organizacija. Dalje, nespecifične resurse (kao što su klubovi, fakulteti i časovi) takođe treba posmatrati kao bogat izvor za izgradnju kapitala za oporavak.
Jedan od izazova u realizaciji ovoga je ono što prof. Best naziva modelom rehabilitacije „kuća na brdu“. Ovo je tradicionalna postavka u kojoj se osoba odvodi iz svog okruženja na lečenje u udaljenu ustanovu. Neki ljudi ostaju na području gde se nalazi rehabilitacija. Drugi će se vratiti kući nakon tretmana.
Iako postoji dobra praksa, još uvek ima puno prostora za razvoj zajedničkog sistema nege koji ulaže isto toliko truda u ono što se dešava nakon tretmana, kao i u ono što se dešava tokom nege.
Iako postoje pozitivne strane rezidencijalnog tretmana, jedan potencijalni nedostatak jeste taj što ako se osoba vrati tamo odakle je došla na kraju lečenja, kapacitet rehabilitacije i lokalnih resursa za oporavak koji treba da ih podrže mogu biti ograničeni (iako digitalni razvoj može pomoći). Bogate lokalne veze koje su se možda stvorile i razvile tokom lečenja neće pomoći nekome ko napušta to područje da se vrati kući. Kako kaže prof. Best, „I dalje ostaje izazov za mnoge ljude kojima napuštanje stambene rehabilitacije predstavlja odlazak od visokog socijalnog kapitala za oporavak, unutar rehabilitacije, prema niskom ili negativnom socijalnom kapitalu, posebno ako se vraćaju u područja u kojima većina dostupne mreže uključuje osobe koje još uvek koriste supstance.”
Postoje primeri u kojima lokalne inicijative prevazilaze ove prepreke (npr. rehabilitacije koje se fokusiraju na lokalno stanovništvo, ili gde rad u zajednici podržava pojedince pre i nakon smeštaja na rehabilitaciju, stvarajući te veze aktivno). Iako postoji dobra praksa, još uvek ima mnogo prostora za razvoj zajedničkog sistema nege koji ulaže isto toliko truda u ono što se dešava nakon tretmana kao u ono što se dešava tokom nege. Ovo nije problem samo za one koji se oporavljaju, već i za vlasti koji izdvajaju sredstva za distalne smeštaje.
Prof. Best postavlja tri merljiva uslova kako bi testirao prednosti rezidencijalnog smeštaja:
- Angažovanje samo onih koji pružaju usluge rezidencijalnog lečenja koji imaju strategiju za angažovanje kapitala zajednice u kasnijim fazama lečenja
- Izgradnja efektivnih mostova od prebivališta za oporavak do resursa za oporavak lokalne zajednice za one koji se vraćaju
- Imati adekvatan skup resursa za oporavak koji su dostupni u vašem području za održavanje i daljnju izgradnju kapitalnih dobitaka za oporavak postignutih u stambenom lečenju
Nema toga sa čime se ne bih složio, a toliko toga bih podržao. Od onoga što znam o pružaocima rehabilitacije, mislim da je većina, ako ne i svi, okrenuta vrednostima aktivnih veza sa resursima zajednice. Veliki izazov je razviti veze sa više organizacija na širokom geografskom području. Možda bi mogli da se razviju recipročni aranžmani. Služba u kojoj ja radim, na primer, nudi naknadnu negu pacijentima koji se vraćaju sa rehabilitacije izvan svog područja.
Postoji još jedan problem sa preseljenjem pacijenata na rehabilitaciju izvan područja stanovanja. Svaki put kada se to dogodi, gubimo ogromnu imovinu za zajednice u našim zajednicama i gradovima. Osoba koja se oporavlja deluje kao svetionik nade, uzor i most za one koji traže oporavak. Kada ljudi koji se oporavljaju nisu dostupni svojim zajednicama, gubimo nešto veoma važno.
U situaciji u kojoj se pojedinci vraćaju kući sa rehabilitacije, posrednici i pružaoci usluga će hteti da osiguraju da se tokom lečenja uspostave čvrste veze i da se ta podrška nastavi nakon toga. Revizija usvajanja i angažovanja lokalnih resursa, kratkoročno i srednjoročno, trebalo bi da bude jednostavna za izvođenje i mogla bi da se vodi kao mera kvaliteta, nešto što je gotovo sigurno da će poboljšati rezultate za one koji prolaze kroz rehabilitaciju.
David McCartney je specijalista za lečenje zavisnosti i klinički voditelj u Partnerstvu za aktivnosti sprovođenja zakona (eng. Law Enforcement Action Partnership – LEAP), programu lečenja zavisnosti u stambenoj terapijskoj zajednici u Škotskoj. Član je Kraljevskog koledža lekara opšte prakse (eng. Royal College of General Practitioners). Pronađite više o njemu, kao i niz članaka koji izazivaju na razmišljanje, uvida i stručnih mišljenja o lečenju i zavisnosti, na Recovery Review
Izvor: https://treatmentmagazine.com/what-happens-after-out-of-area-rehab-is-vital/