25.09.2023.Škotska: Dvostruki standardi u pružanju nege za lečenje zavisnosti?

Istraživanje pokazuje da lekari sa poremećajem upotrebe supstanci (eng. Substance Use Disorder – SUD) dobijaju drugačiju vrstu tretmana – i obično je efikasnija od tretmana koji se primenjuje na opštu populaciju. 

Ovaj post je objavljen uz dobijenu dozvolu jednog od TretmentMagazine.com omiljenih blogova o zavisnosti, tretmanu i oporavku: Recovery Review

Napisao David McCartney

Zavisnost od alkohola ili drugih droga nije uvek lako izlečiva. Međutim, postoji mnogo puteva ka oporavku, uključujući i onaj kroz tretman. Jedna grupa pacijenata se mnogo bolje oporavlja od većine drugih grupa. U stvari, njihovi rezultati su toliko impresivni da su nas mnogi komentatori pozvali kako bi naučili ono što je drugačije u odnosu na njihov tretman, kao i da pratimo i vidimo da li možemo da im prenesemo znanje i iskustvo. Ova grupa, tvrde istraživači, postavlja standard za tretman zavisnosti. Zaista, predstavlja zlatni standard za tretman zavisnosti. Koja je to grupa? To su lekari, a ja sam jedan od njih.

Godine 2009. u časopisu Journal of Substance Abuse Treatment, Robert DuPont i kolege objavili su studiju koja je istraživala na koji način su lekari zavisni od supstanci zbrinuti u sistemu tretmana i kakvi su njihovi ishodi nakon tretmana. Brojke su bile velike. 906 lekara primljenih u 16 različitih državnih programa za zdravlje lekara, praćeni su pet ili više godina.

Autori priznaju da lekari generalno dolaze na tretman sa više resursa u odnosu na prosečnog pacijenta, ali takođe ukazuju na opasnosti sa kojima se lekari suočavaju, a koje potencijalno povećavaju rizik od recidiva.

Tretman 

Autori priznaju da lekari generalno dolaze na tretman sa više resursa u odnosu na prosečnog pacijenta, ali takođe ukazuju na opasnosti sa kojima se lekari suočavaju, a koje potencijalno povećavaju rizik od recidiva. (na primer: izloženost drogama na radnom mestu) Ono što je bilo značajno drugačije kod lekara u Sjedinjenim Američkim Državama jeste to da oni generalno imaju pristup posebno osmišljenim programima procene, tretmana i praćenja (Programi za zdravlje lekara). Ovi programi obično pokazuju rezultate dugotrajne apstinencije koji se kreću između 70% i 96%. Otkako je napisan ovaj rad, Program zdravlja za praktičare je dobro uspostavljen i izveštava o sličnim rezultatima. Evo šta kažu istraživači rada iz 2009. godine:

“Iz ovih razloga, čini se da Programi za zdravlje lekara predstavljaju jedan od najrazumnijih, na dokazima zasnovanih pristupa u lečenju zavisnosti koji trenutno postoje. Zaključili smo da bi ispitivanje ovog novog pristupa upravljanja negom moglo da pruži sugestije za optimalno organizovan i primenjen tretman zavisnosti, stvarni tretman u stvarnom svetu, najbolje što postoji. Ukoliko postoje jasni dokazi o pozitivnim rezultatima iz ove vrste nege, saznanja bi mogla da pruže smernice za unapređivanje glavnih napora u tretmanu.”

Model Programa za zdravlje lekara 

Ovo su karakteristike tipičnog Programa za zdravlje lekara:

  • Lekari potpisuju obavezujuće ugovore
  • Cilj je Apstinencija
  • Specifične grupe podrške za lekare na nedeljnom nivou
  • Prisustvo grupama samopomoći u okviru 12 koraka (AA, NA, CA i tako dalje)
  • Regulatorni odbori se često izbegavaju ukoliko lekari poštuju uslove
  • Produžena nega (pet godina)
  • Oporavak često počinje aktivnim/planiranim intervencijama
  • Zatim sledi intenzivni period rehabilitacije u okviru ustanove (ili ambulantno), obično u trajanju od tri meseca
  • Odsustvo sa posla tokom tretmana
  • Aktivno praćenje i upravljanje negom
  • Aktivno uključivanje porodice
  • Procena mentalnih i fizičkih zdravstvenih potreba
  • Aktivno upravljanje recidivom
  • Nasumični testovi na prisustvo droge i alkohola u telu tokom pet godina .

Studija 

U nacionalnom istraživanju učestvovalo je 16 Programa za zdravlje lekara, koje je obuhvatalo sve prijeme (namere da se leče) tokom šestogodišnjeg perioda. Proučavani su slučajevi i laboratorijski rezultati 904 lekara. Većina (njih 86%) su bili muškarci, prosečne starosti od 44 godine. Dve trećine njih su bili u braku.

Izbor droga

Primarna supstanca, koju su ovi lekari naveli da su koristili je bila: alkohol (50%), opijati (33%), stimulansi (8%) ili druge supstance (9%). 50% prijavilo je zloupotrebu više od jedne supstance, dok je 14% njih prijavilo istoriju intravenske upotrebe droga. 17% bilo je uhapšeno zbog prekršaja povezanog sa alkoholom ili drogom, a 9% je bilo osuđeno.

Medikamentozno podržano lečenje/OST

Za poremećaj upotrebe opijata kod lekara pacijenata, zlatni standard je medikamentozna supstitucionalna terapija (OST), to je generalno naš pristup prve pomoći zbog osnovanih dokaza za smanjenje štetnih posledica.

 

Koliko njih je, od stotine lekara zavisnih od opijata, završilo na metadonu? To bi bio samo jedan, ili drugim rečima, 0,001% uzorka.

Dakle, šta je sa ovim tretmanom zavisnosti od opijata kod lekara? Koliko njih je, od stotine lekara zavisnih od opijata, završilo na metadonu? To bi bio samo jedan, ili drugim rečima, 0,1% uzorka.

Posao

72% lekara vratilo se na posao. Kada su to analizirali, lekari koji su uspešno završili program, ovaj broj se popeo na 91%.

Opšti rezultati

Konkretno, od 904 pratilačka lekara, 72% je još uvek imalo licencu i radilo bez naznaka zloupotrebe supstanci ili loše prakse, pet do sedam godina nakon potpisivanja ugovora. Nasuprot tome, proces PHP-a je izbacio oko 18% ovih lekara iz prakse medicine putem gubitka licence ili pritiska da prestanu sa praksom.

Od 904, njih 180 (20%) imalo je epizodu recidiva koja je prijavljena njihovim odborima za licenciranje. Međutim, samo za 22% njih su postojali bilo kakvi dokazi o drugom recidivu, što generalno ukazuje na to da su intenzivni tretman i praćenje bili uspešni u održavanju remisije.

Važne napomene

  • Ovo je bilo najveće sprovedeno istraživanje nad lekarima ikada i praćeno je tokom najdužeg perioda
  • Lekari koriste supstance na sličan način kao i drugi ljudi
  • 78% lekara u istraživanju nije imalo nijedan pozitivan test na droge tokom godina praćenja
  • Rezultati se nisu razlikovali u odnosu na izbor droge; lekari zavisni od opijata postizali su iste rezultate kao i lekari zavisni od alkohola
  • Korisnici intravenskih droga postizali su iste rezultate kao i ostali
  • 50% lekara zloupotrebljavalo je više supstanci
  • Ovo istraživanje potkrepljuje literaturu i pre i posle njegovog sprovođenja

Šta ovo uopšte znači za tretman

Ukoliko bismo principe i standarde tretmana koje lekari dobijaju primenili na druge pacijente, da li bismo dobili poboljšane ukupne rezultate?

 

Ako bi se utvrdilo da lekari imaju značajno bolje rezultate od drugih grupa kada se leče od dijabetesa ili koronarne bolesti srca, to bi bilo od velikog interesa za javno zdravlje.

Bez obzira na razlike u odnosu na druge populacije koje se suočavaju sa poremećajima upotrebe supstanci (SUD), verovatno je da uspešno lečenje lekara sa SUD-om ima važne implikacije za tretman SUD-a uopšte. Na primer, ako bi se utvrdilo da lekari imaju značajno bolje rezultate od drugih grupa kada se leče od dijabetesa ili koronarne bolesti srca, to bi bilo od velikog interesa za javno zdravlje.

Postizanje zlatnog standarda u svim tretmanima

Istraživanje nudi određene sugestije za prenošenje učenja i poboljšanje ishoda tretmana zavisnosti:

  1. Usvojiti aspekte kontigentnog menadžmenta iz Programa zdravlja za lekare
  2. Često obavljati nasumična testiranja na drogu
  3. Stvoriti čvrste veze sa programima 12 koraka i standardima apstinencije
  4. Aktivno upravljati recidivom putem intenzivnog tretmana i praćenja
  5. Pristup kontinuirane nege
  6. Fokus na doživotni oporavak

 

Razmišljanja

Činjenica da je samo jedan lekar završio na supstitucionalnoj terapiji usled zavisnosti od opijata predstavlja izuzetno važno saznanje. Postoji li ovde inherentni dvostruki standard? Zbog čega se lekari tako lako odvraćaju od tretmana zasnovanog na dokazima, tretmana koji su oni veoma rado spremni da prepišu pacijentima? Da li je moguće da neki lekari koji bi imali koristi od medikamentozno podržanog tretmana nemaju pristup istom (iako je sa tako visokim stopama apstinencije tokom dugih perioda praćenja, razumljivo zašto je prva pomoć drugačija)?

Očekivano je da će lekari krenuti putem apstinentnog oporavka, ali stiče se utisak da je to mnogo niže očekivanje za njihove pacijenata. Neki tvrde da je to samo realno stanje, ali da li takav “realizam” dovodi do lošijih ishoda? Postoji li neslaganje između profesionalnih očekivanja i ciljeva klijenata? Nedavno sam pročitao da je palijacija sve što možemo učiniti za neke pacijente i jednom mi je kolega rekao da ne treba da verujem u ideju da će se pacijenti ikada oporaviti. Bezbedonosni aspekti moraju da budu prioritetni i smanjenje štete mora biti u srcu svega, ali kada pacijent postavi apstinenciju za cilj, da li možemo bolje da im pomognemo da do tamo stignu?

 

Kada sam se vratio kući nakon tretmana i poslu u opštoj medicini, zabrinuo sam se što svake nedelje viđam ljude sa poremećajima upotrebe supstanci koji nemaju iste opcije koje su meni bile ponuđene.

Ovde se ne radi o biranju između dve opcije; radi se o tome da postoje dostupne opcije koje ne zavise od vašeg statusa ili prihoda i koje pomažu pojedincima i njihovim porodicama da postignu ciljeve koje su postavili, umesto samo ciljeva koje postavlja javno zdravstvo. Kada sam se vratio kući nakon tretmana i poslu u opštoj medicini, zabrinuo sam se što svake nedelje viđam ljude sa poremećajima upotrebe supstanci koji nemaju iste opcije koje su meni bile ponuđene. Možda svima njima ne bi bile nužno potrebne ili ne bi želeli takve opcije, ali neki od njih bi, a nisu imali sredstava da se upuste u rezidencijalni tretman. To me je navelo da osnujem službu u kojoj sada radim, ali to je druga priča.

Ne mislim da postoji mnogo sumnje u to da bismo mogli da postignemo bolje rezultate za naše klijente podizanjem standarda, unosom nade i povećanjem intenziteta i trajanja tretmana, aktivnim usmeravanjem na međusobnu podršku i sa puno većim razmišljanjem o mostu od tretmana do podrške zajednice za oporavak, što je jedan od ključeva za dugoročni oporavak. Da li lekari zaista treba da dobiju bolji tretman i praćenje od ostatka populacije? Možemo li da smanjimo taj jaz?

Ovaj post na Recovery Review blogu je napisao David McCartney, specijalista za lečenje zavisnosti i klinički vođa u programu LEAP, kvazi-rezidencijalne terapijske zajednice za lečenje zavisnosti u Škotskoj. Obučen kao praktičar porodične medicine, veći deo svoje karijere proveo je u praksi u unutrašnjem delu Glazgova. Nakon prekvalifikacije u oblasti zavisnosti, sada radi isključivo u ovoj oblasti i do nedavno je bio savetnik škotske vlade za politiku droga. Član je Kraljevskog koledža opšte prakse. Njegova mišljenja izražena ovde ne moraju nužno predstavljati stavove njegovog poslodavca. Više njegovih tekstova, kao i niz inspirativnih članaka, uvida i stručnih mišljenja o tretmanu i zavisnosti, možete pronaći na RecoveryReview.com.blog.

 

Fotografija: Markus Frieauff

 

Izvor: https://treatmentmagazine.com/a-double-standard-in-addiction-care/