Pre par nedelja, kolega pisac Jason Schwartz objavio je tekst: Smisao i svrha u kontekstu smrtinih slučajeva usled predoziranja opijatima. Tekst i istoimeni članak koji je napisao glavni urednik dr. Eric Strain časopisa zavisnost o alkoholu i drogama (Drug and Alcohol Dependance) duboko me je dotakao. Dr. Strain navodi nekoliko kritičkih pitanja koja su opisana u gore navedenom Jasonovom blogu. Dr. Strain takođe piše i sledeće:
„Ako smo posvećeni pružanju pomoći osobama da se u potpunosti bave rešavanjem problema uzrokovanih upotrebom supstanci, onda moramo učiniti više od pukog propisivanja lekova ili sprečavanja predoziranja. Moramo pomoći osobama sa kojima radimo da pronađu smisao i svrhu, da rastu, kao što svi mi imamo potrebu da rastemo. Ne bismo trebali venuti ili stagnirati u svom životu, već nastaviti da rastemo, u našim odnosima, zdravlju i u našem viđenju smisla i svrhe koju imamo, koja nam daje razlog da ujutru ustanemo iz kreveta i podstiče nas da se uključimo u stvarima koje su veće od nas samih. Takođe, treba da težimo da to omogućimo i osobama koje pate od poremećaja uzrokovanih upotrebom supstanci“.
Ovo vredi ponovo pročitati. Realnost našeg sistema nege jeste da ne pružamo istu negu kakvu bi želeli za naše voljene. To svi znamo. Osobe u oporavku se decenijama zalažu da se to promeni. Mi koji smo uspešno prošli kroz naše limitirane, deficitarne i podeljene sisteme nege znamo da bismo, ako bismo zaista to učinili – usredsredili se na pomaganje osobama sa problemom zavisnosti da pronađu adekvatnu svrhu, podršku i nadu u njihovim životima, radikalno poboljšali svoje sisteme nege, a istovremeno bi sačuvali živote i resurse.
Ništa od ovoga nije novost, kao ni činjenica da su poremećaji uzrokovani upotrebom supstanci kompleksna stanja. Odražavajući ovu činjenicu, trenutna definicija zavisnosti od strane Američke psihološke asocijacije je:
Zavisnost je hronični poremećaj sa biološkim, psihološkim, socijalnim i sredinskim faktorima koji utiču na njen razvoj i održavanje. Otprilike polovina rizika od zavisnosti je genetska. Geni utiču na stepen nagrade koju osobe doživljavaju kada prvi put koriste supstancu (npr. drogu) ili kada se upuštaju u određena ponašanja (npr. kockanje). Takođe, utiču i na način na koji telo toleriše alkohol i drogu. Povećana želja za ponovnom upotrebem supstance ili ponavljanjem određenog ponašanja, potencijalno uzrokovanog psihološkim (npr. stres, istorija traume), socijalnim (npr. upotreba supstance kod prijatelja ili članova porodice) ili faktorima okoline (npr. dostupnost supstanci, niska cena) može dovesti do redovne upotrebe/izloženosti, dok hronična upotreba/izloženost dovodi do promena u samom mozgu.
Uprkos svojoj složenosti, poremećaji upotrebe supstanci tretiraju se kao problemi upotrebe jedne supstance sa usko fokusiranim kratkoročnim strategijama. O tome sam opširno pisao ovde. Poređenja radi, ako bismo na ovaj način lečili složene prelome butne kosti, samo bismo spojili kost, poslali pacijente kući bez gipsa i nadali se da će se zalečiti samo od sebe. Možemo čak uzeti u obzir da pravilno zarastanje kosti zavisi od pacijenta i nadamo se da su o tome doneli dobre odluke.
Kada bismo tako postupali, imali bismo više ljudi koji ne bi mogli više da hodaju ili koji bi šepali na iskrivljenim nogama. Mogli bi ih čak kriviti što nisu pravilno zalečili sopstvenu nogu. Imamo više saosećanja za ljude sa slomljenim kostima pa ne razmatramo takvu divljačku negu i stavove. Što se tiče brige za osobe koje su zavisne od droga to nažalost nije slučaj.
Osobe u oporavku osnovale su pokret pod nazivom Novi pokret za zagovaranje oporavka (eng. New Recovery Advocacy Movement) pre 20 godina da bi unapredili sisteme nege za poremećaje uzrokovane upotrebom supstanci i stvorili sistem koji odgovara našim potrebama. Dovoljno je reći da nas i dalje čeka dug put. Napravili smo neznatan pomak u rušenju predrasuda prema osobama koje pate od poremećaja uzrokovanih upotrebom supstanci.
U osnovi, naši sistemi nege ne vide osobe kojima se pružaju usluge kao osobe koje imaju istu vrednost kao mi sami ili članovi naših porodica. To je jako teško za prihvatiti i nedvosmisleno tačno u isto vreme.
Zahvalni smo dr. Strainu koji je rekao ono što već svi znamo. Odgovarajući sistem nege bi uzeo u obzir naše potrebe i obavezao se na radikalne promene. Međutim, ono što se dešava je poput nekog oblika kognitivne inercije u okviru naših zdravstvenih sistema vezanih za poremećaje u ponašanju. Iskusili smo i primere da se oni koji traže promene odbacuju ili proglašavaju neobrazovanim pa je i etiketa „zavisnik“ sveprisutna. Tako se glasovi proživljenog (i formalno obrazovanog) iskustva odbacuju.
Obzirom da sam proveo celu karijeru do 55. godine radeći kao podrška u oporavku, mogu vam reći da su me ljudi često kontaktirali jer im je potrebna sveobuhvatnija nega za njihove najbliže, od one koju inače prosečna osoba dobija. Razgovor uvek ode u pravcu njihove percepcije da su njihovi voljeni naivno krenuli putem ka zavisnosti i da oni nisu kao ostali i zaslužuju bolje ophođenje. Njihova bliska osoba nije poput „tih ljudi“. Obzirom da sam lečio hiljade ljudi u okviru državnog zdravstva, znam da je to u potpunosti netačno. Mahatma Gandi je jednom rekao „Veličina nacije se meri načinom na koji se ophodi prema njenim najslabijim članovima“. Ukoliko želimo bolju negu za članove naše porodice, moramo se potruditi da uložimo napore i dramatično poboljšamo negu za one koji imaju najmanje. Možda treba krenuti od stava doktora Straina i promeniti negu kako bi ona bila odraz onoga što bismo želeli za sebe u našim životima.
Izvor: https://recoveryreview.blog/